Sećanje na prodavnicu obuće “Kozara” i lakovane cipelice

74
Prodavnica “Kozara” na Glavnoj ulici, na “Lipi”, tu preko puta Bloka Ce
Prodavnica “Kozara” na Glavnoj ulici, na “Lipi”, tu preko puta Bloka Ce

Mirjana Stojić: – Sećam se, tu mi je mama kupila crne lakovane cipelice kad sam bila mala, a do nje je bila zlatarska radnja tate nekog dečaka iz razreda, dečak se zvao Bataljaku Ljonard. Malo dalje je bila moja omiljena poslastičarnica Opatija, a preko puta je bila radnja Kolonijal u Bloku C gde smo mi iz Dušana Jerkovića kupovali bombone na meru iz velikih staklenih tegli.

Ana Mitrović: – Kuda su sve naše male nožice lutale tih davnih dana i kuda su nas zapravo vodile i odvele naše male svečane cipelice. O tome bi mogle pričati one koje su došle posle njih veće, a možda i lepše i mnogobojnije, ali nikako drage i nezaboravne kao male crne lakvane. I meni je mama kupila tu u “Kozari” na “Lipi” moje prve crne lakovane cipelice…

Kad sam ja bila mala, mi deca smo imali jedan par cipelica za izlazak i jedan za svaki dan. Cipelice za izlazak su obavezno bile crne lakovane, uz koje su išle bele hula-hopke ili dokolenice. Živo se sećam pojave čipkastih dokolenica! One su bile pravi hit i činilo mi se tada da ne postoji ništa u vrhunskoj modi što bi se moglo uporediti sa njima. Jedan od većih problema u mom životu tada bilo pitanje da je da li je dovoljno otoplilo posle zime i da li će mi mama dozvliti da nosim dokolenice.

Lakovane cipelice - "baletanke"… “vrh”.
Lakovane cipelice – “baletanke”… “vrh”.

Ah te lakovane cipelice … kako sam se samo važno osećala u njima! Mama mi je stalno ponavljala da nikako ne smem da ih pokvasim a meni se to upozorenje činilo tako značajnim da nisam smela ni na mokar asfalt da stanem. Samo da se mojim cipelicama ništa ne desi!

Najava kiše bi me jako binula, to je moglo značiti da ću u goste ići u cipelama za svaki dan, a to bi bila prava, mala katastrofa.

Važnosti ovih tako posebnih cilepica dodavale su i svečane prilike u kojima su se one nosile. Haljinice su se menjale, ali one su bile verni pratilac svih nas devojčica, na rođendanima, svadbama, slavama (malo ih se slavilo tada), paradama, Novim godinama…

Željko Dimitrjević: -“Prvi put mi u toj radnji dozvolili da sam biram model cipela… i ta poslastićarnica je bila vrh…

Alida Šmakić: – “Tu je radila Jela mama od Gorana iz „Pjubele“, a na spratu živele sestre Olgica i Rada Mače.

Zvezdana Pejić: – Svega se sećam a posebno crnih lakovanih cipelica i belih dokolenica. Plisirane teget suknjice i bele košuljice. Repići sa svilenim crvenim mašnicama. To je bilo lepo detinjstvo.

Danica Pop-Mitić: – Končane dokolenice i soknice su se prodavale i kod moje bake, u prodavnici šešira i čarapa “Begej”. Obožavala sam da provodim vreme sa njom u radnji i niko srećniji od mene kad joj stigne roba i dozvoli mi da joj pomažem da je raspakuje i složi. Posebno sam se radovala končanim čarapama i, kao što kaže Ana Mitrović, jedva čekala lepo vreme da ih nosim

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px