U Užicu se baš nekada dobro jelo

251

Sva živa bića se hrane, rastu i razvijaju se. i sama hrana u sebi nosi dašak života. Ona može biti i veoma moćan lek, pod uslovom da je jedemo svežu i sirovu kako ne bi izgubila svoje dragocene sastojke. Hrana nas povezuje. Pomaže nam da se zbližimo i postanemo bolji jedni prema drugima. Hrana nam ulepšava život, daje potrebnu energiju i podstiče našu kreativnost. Ona je poput sunca, vazduha ili vode, predstavlja izvor života. Naša čula su stvorena da bismo ih koristili na najčistiji mogući način, zašto da neuživamo najraznovrsnijim mirisima i ukusima.

Baba Mara pekarka-poslastičarka imala kiosk sa luksuznim pecivima preko puta Parčića
Baba Mara pekarka-poslastičarka imala kiosk sa luksuznim pecivima preko puta Parčića

Uvek ističem da sam preponosan svojim dedama i babama. Oni iz Šumadije, iz Aranđelovca su proizvodili žito a Užičani su imali pekaru- poslastičarnicu su pravili hleb. Sećam se da je ono što se nekada spremalo Užicu bilo bogato i ukusno. Moja baba Mara predrtna pekarka je svakodnevno mesile kukuruzni ili pšenični hleb. To je u životu ponovila tako mnogo puta da je u vremenu šezdesetih godina, vremena koje pamtim dovele do savršenstva. Razvijala je pite, pravile kiflice i uštipke, pravila fantastično ukusna jela sa knedlama, koje bi namirisala Omladinsku ulicu što se osetilo čim bi se približila našoj kući. Sigurn sam da se svako od nas starijih Užičana može setiti jela koje izazivaju slična osećanja. U našoj kući hrana je bila raznovrsna. Nepcima i jeziku, ništa više ne prija, od punog ukusa meda i džema od šljiva. Mast od mangulice namazana na hleb s alevom paprikom, danas ponovo u vidu zdrave hrane doživljava svoju retrospektivu. I pored svega što danas imamo na raspolaganju, mnogi i dalje radije biraju, baš te, jednostavne, starinske recepte.

Moji su sve dok je bilo dozvoljeno imali kravu bušu u dvorištu. Davale je predivno mleko, koje se, osim sveže, koristilo i kao dodatak raznim jelima. A od mleka smo dobijali sir i kajmak. Kasnije su tu ulogu oko svežeg mleka preuzele mlekarice iz okolnih užičkih sela. Proja sa kiselim mlekom i dalje je mnogima omiljeni obrok, dok je cicvara jelo za sva vremena. Mešavina kukuruznog brašna i vrele vode, postaje prava poslastica tek sa puno sira i kajmaka.

Sećam se da stari hleb nismo bacali, a i danas se to u mojoj porodici ne radi. Pustili bi ga da se osuši, a prelili sa malo vruće vode tada nastal bi popara. Ona se u Užicu jede od davnina sa kajmakom i belim lukom.

Kafana “Šumadija - Truman” nažalost skorije srušena, u kojoj se jeo najbolji pasulj s mirođijom i mnogo toga još
Kafana “Šumadija – Truman” nažalost skorije srušena, u kojoj se jeo najbolji pasulj s mirođijom i mnogo toga još

U Užicu Čorbe su se pravile od raznovrsnog povrća koje je svojim čarobnim kombinacijama davalo divna jela. Iako su bile jednostavne, mnogo jednostavnije nego danas, prosto su mamile na prepuštanje njihovim čarima. Krompir je pripreman na mnogo načina. I danas pamtim krompir uvaljan u kukuruzno brašno i pečen sa malo začina koji je savršen. Pasulj kuvan u zemljanom loncu spreman na starinskom šporetu na drva ili na otvorenoj vatri, na starinski način, Bio je ukusniji a sezonska salata je takvom čorbastom pasulju daje poseban okus. Salate su bile i ostale i danas jedan od važnog dela svakog dobrog obroka. Ranije ljudi nisu kupovali ulje. Povrće su kuvali na svinjskoj masti. Dovoljno je bilo imati stablo divlje jabuke u dvorištu, i eto sirćeta; najprirodnijeg, najkvalitetnijeg i najzdravijeg. Korišćeno je za salate i razne obloge. Kralj svih začina bio je peršun. Blagodeti bilja su brojne, ali aroma koju začinsko bilje daje hrani je ono što nas uvek očara.

Kada sam rešio da zapišem nešto što mi je ostalo u sećanju, pričao sam sa ljudima koji su mi bliski, da čujem čega se oni sećaju. Uglavnom su mi slično rekli da ranije ljudi nisu imali mnogo, ali su ipak bili ispunjeni i više su se družili. Nije im bilo važno da li jedu čorbu s tikvom, rižoto ili neko jelo s mesom, a bili su zdravi i puni energije.

Marija Maga Magazinović (1882–1968), prva srpska novinarka (pisala za „Politiku”), prosvetiteljka, profesorka filozofije, feministkinja, prva bibliotekarka, začetnica modernog baleta u nas po njoj se zove jedna važna ulica u Užicu, ona do zgrade pozorišta, rodila i odrastala u Užicu. U autobiografskim beleškama „Moj život” uz ostalo, prikazuje kako se živelo u varoši kraj Đetinje u poslednjoj deceniji 19. Veka. Posebno je važno za ovu priču kako opisuje “kujnu” i šta se najćešće jelo Užicu u to vreme: „U kujni je glavni bio šporet, starinske nemačke firme, s rernom višom od platne, i beli dolap za posuđe, s okovima od gvožđa. Naćve su bile omanje i u njima se više držalo brašno, a hleb se mesio u drvenim karlicama, kao i kolači u manjim i tanjim. Peklo se u tepsijama, a kuvalo u crnim gvozdenim loncima iznutra belo emajliranim, ali i u zemljanim, gleđosanim šerpama i loncima, tiganjima i đuvečadima. (…) Kuvana su srpska jela: supa, govedina s renom, četvrtkom i nedeljom kao uvodno obavezno jelo. Zatim sarme (letnje i zimske), ćufteta, pilav, podvarak, đuveče. Uz post pasulj i pilav na ’grahovici’ (odvaru od pasulja), gotovilo se dosta i ribe, rečne kao i usoljene jegulje. (…) Četvrtkom i nedeljom se redovno i mesilo: većinom gibanica, burek s mesom i druge pite, često i patišpanje od po 15 do 20 jaja. Za slavu i velike praznike mesilo se više vrsta kolača. Gurabije, muškacone, puslice i torte: masna, šarena (pola bela pola žuta), crna torta od oraha i patišpanji sa umešanim sečenim orasima.

Majka je i posne pite izvrsno i često mesila: slane sa kiselim kupusom, orasima ili pirinčem, ukuvanim na prženom luku, ali posutim cimetom; slatke s bundevama, višnjama, jabukama, kajsijama ili pekmezom. Najomiljenija, ali i zametna i najskuplja bila je suva pita sa orasima i suvim grožđem i cimetom, a na maslinovom zejtinu. Nabrzo su gotovljeni maviši ili uštipci, i posni i mrsni.”

Nekadašnji užički prodavac kako se danas kaže “brze hrane” sa ručnom furunicom na kojoj je pržio kobasice.
Nekadašnji užički prodavac kako se danas kaže “brze hrane” sa ručnom furunicom na kojoj je pržio kobasice.

Od povrća. spremao se kupus i boranija, paprike punjene, ređe i spanać. „Postilo se svake srede i petka. Osim toga, božićni, uskršnji, petrovski i gospojinski post, pa čak i nedelju pred Pokrov Bogorodičin”, piše Maga, sećajući se i toga da su devojčice tada odmalena učile da izrađuju ručne radove, već s pet godina da pletu, a kasnije i šaraju pletući. Volela je predivo i tkanje, vreteno se, kaže, tako lepo vrtelo.

U zapisima prve srpske novinarke ne pominju se pekare i pečenjare starog Užica. A bilo ih je mnoštvo, tu su se gurmani rado gostili. Pred njima se, kako u svojoj knjizi opisuje istoričar Milorad Iskrin, pušilo vruće pečenje na panju, čula ritmična muzika satare i masata, ređali mezetluci, peciva, lepinje u tri varijante. „Meze se menjalo po sezoni. Pečen ili baren krompir, kiseo kupus, kriška sira, mlad crni ili beli luk, paradajz salata, pretop za umakanje…”

Poznat je bio kasapin Brane zvani Katinac koji je kod kuće spremao pihtije i škembiće, te ih predveče nudio svraćajući u kafane i krčme, sa hlebom i začinima. Nosio je i ručnu furunicu na kojoj je, po porudžbini, na licu mesta pržio domaće kobasice. Događalo se da su ljudi iz svojih kuća izlazili sa sudovima i kupovali Branove specijalitete, piše Iskrin.

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px