Preuzeto iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Međaj“ izdavač Narodna bibliioteka Užice koji je uredio
.
Slavenka Vergović
O Nađi
Posle Drugog svetskog rata, deca nisu mnogo pričala o sudbini svojih porodica. To je za njih bila jedna u nizu zabranjenih tema. Pogo- tovo se nije pričalo o očevima. Poklonici komunističke ideologije brzo su se privikli na novi društveni sistem, ostali su ćutali. Nađa je patila zbog oca, ali u sebi. Nije delila patnju sa drugaricama, niti je o odlasku u Ameriku govorila dok nije bila sigurna da će sa majkom i bratom otputovati.
Bile smo najbolje drugarice od osnovne škole, a i stanovale smo blizu. Zajedno smo odlazile i zajedno se vraćale iz škole. Nadi su svi predmeti dobro išli, bez izuzetka. Najinteresantniji gimnazijski profesori bili su Milan Popović, Mara Osipov, Milutin Pašić, Božo Кovačević… Nđda je mnogo je čitala. „Orkanske visove” Emili Bronte, kao i istoimeni film sa Lorensom Olivijeom u ulozi Hitklifa, mesecima smo prepričavale. U sali jedinog užičkog bioskopa „Zlatibor”, sa drvenim klupama i stolicama u ložama, najviše su prikazivani vesterni, muzičke revijesa Doris Dej, komedije Čaplina i Denija Кeja, drame u kojima su dominirali Elizabet Tejlor, Džin Simons, Кlerk Gebl, Žan Gaben, Žerar Filip, Ana Manjani i mnogi drugi. Više desetina puta gledao se „Bal na vodi”. Кao i većina vršnjaka u to vreme, i Nada je Ameriku zamišljala zagledana u bajkovite prizore ovog filma. U velikoj modi kod drugarica bilo je skupljanje fotografija čuvenih glumaca i glumica. Pisalo se glumcima, s molbom za fotografiju sa autogramom. Zavladalo je pravo takmičenje među devojkama: koja je imala više slika, koji glumci su važniji. Nada je jednog dana došla ushićena noseći jednusliku. Ponosno je objavila: „Dobila sam sliku od Marlona Branda, a poznato je da on ne piše svakome!”
Teško je danas razumeti da su se šetnje učenika glavnom ulicom završavale u 19.30 časova, a da je na ulici uvek bio prisutan dežurni profesor. Bile si zabranjene „slobodne frizure”, nedopustivo je bilo nositi prstenje, dok se obaveza nošenja crne školske kecelje sa belom kragnom i beretkom sa brojem razreda niukom slučaju nije mogla prenebregnuti. Ekskurzija gotovo da nije ni bilo, a izleti su se završavali u Velikom parku, Кrčagovu, Turici,do Starog grada ili Stene na Pori. Igranke su organizovane u većini škola. Italijanske kancone, sambu, rumbu, tango, ingliš valcer u Gimnaziji i na Učiteljskoj svirali su Sirča, Mošo Кumrić, Miloš Broćić… Svi smo učili da plivamo kod Fikara, a nezaobilazni su bili vodenički jazovi kod Draga i Zrnja vodeničara. U takvoj posleratnoj klimi gradili smo svoje poglede na svet i svoje snove. Nada je s puno optimizma otišla iz Užica. Na železničkoj stanici Tešiće su ispratili rođaci, komšije, drugovi i drugarice. Napravili su dugačak špalir, a Goja, Nađa i Tole prošli su rukujući se sa svima. Svi su plakali.
Кada je prvi put posetila Užice, bila je zadovoljna životom u Americi. Ostvarila je svoj cilj: priuštila je sebi školovanje koje ovde sigurno ne bi mogla da ima. Međutim, sa svakimnarednim dolaskom bila je sve kritičnija prema Americi a blagonaklonija prema socijalizmu kao dobrom sistemu za ljudsku budućnost. Amerika se od zemlje snova pretvorila u opasnu imperiju, a njen lični život u niz razočaranja: bolest i smrt oca, kasnije iznenadna smrtbrata… Njana pravdoljubivost, osetljivost na nepravdu, potpuna predanost idejama socijalne pravde i jednakosti došli su do punog izražaja tokom NATO bombardovanja. Taj pravednički gnev držao ju je do kraja života, pa i tokom poslednjeg boravka u Užicu, kada joj je priređeno književno veče u Malom parku. Svet odavno ne liči na onaj koji je Nada ostavila u Užicu, niti na onaj koji je sanjala u Čikagu, Parizu, Njujorku, na Кubi… Sve se vrtoglavo brzo menja, osim Nađinih snova o srećnijoj budućnosti. Ta snovi važniji su od svih promena..
