Decembar 1969.
Ovog decembra u bioskopu “Partizan” su gostovali Tereza Kesovija i Jovan Janjićijević poznatiji kao Burduš. Iako je vladalo veliko intersovanje za tada prvu damu jugoslovenske muzike i njenog supruga Mira Ungara interesovanje za Burduša sa kim su došli Bora Spužić, Toma Zdravković i Ana Milosavljević prešlo je sva očekivanja. Mnogi su ostali bez ulaznica, koje su za jedan sat prodate za obe predstave, iako su bile za to vreme poskupe 12 i 15 dinara. Burduševu popularnost su iskoristili i užički tapkaroši koji su poprilčno profitirali preprodavajući ulaznice od 20 do 30 dinara. Učenik drugog razreda gimnazije Vitomir Tomić zvani Smešak (nekadašnji direktor “Vesti”) dugo je pamtio ovaj dan. Vitomir je pošao u bioskop kada mu u je prišao jedan momak i drsko zatražio jedan dinar a kada ga nije dobio iznenada je počeo da bije iznenađenog Smeška. Milicajci kada su došli prepoznali su siledžiju, njihovog sarog poznanika i odvela ga u pravcu zgrade SUP-a.
Trgovinsko preduzeće “Jelova Gora” iz Ribaševie ovog decembra 69’ je izbacilo na tržište novi proizvod, klekovaču koja se zvala “Zlatiborka”. Da bi bila što orginalnija, na etiketi nove klekovače nalazila se slika jedine žene-guslara iz ovoga kraja Gvozdenije Dubljanin iz Ribaševine.
Na skupštini Udruženja zanatlija izabran je novi predsednik to je bio Milutin Marić.
U Krčagovu Pekarsko preduzeće “Sreten Gudurić” i Trgovinsko “Gradina” zajednički su izgradili objekat u kome je Gudurić prodavao svoje proizvode a “Gradina”, voće, povrće, sve suhomesnate i mlečne proizvode i sve ostalo što je od namirnica potrebno domaćinstvu.
U tada veoma siromašnom Kosjeriću sve oči su bile uperene u gradnju fabrike cementa koja je išekivana kao spas. “Sve analize su gotove, ceo proizvodni program je pripremljen još 1968. godine a u ovoj godini 1969. elaborat je bio konačan za izgradnju fabrike cementa kapaciteta 800.000 tona godišnje. Presednik kosjeričke Opštine marko Marković je rekao: -“Biće to najsavremenija fabrika cementa u zemlji”. I Užičane je to poprilično obradovalo a razlog je bila ogromna izgradnja, svi su se nadali da će ovaj građevinski materijal mo}i da se nabavi jeftinije, ako se uzme u obzir blizina Kosjerića.
I ovoga decembra 69’ je prvi sneg zatekao nespremno užičko Preduzeće za puteve”. Glavni magistralni pravci i asvaltirani putevi, ubrzo su postali prohodni ali ulice u gradu su bile zavejane i skoro neprohodne. Prvo su kolovozi bili neprohodni za vozače a kada su oni očišćeni a trotoari zatrpani snegom su postali neprohopdni za pešake. Onda se pojavio novi problem, užiki klinci su se sankali kao i pre rata, gde god je bila pogodna nizbrdica, mada je Skupština opštine objavila da je sankanje dozvoljeno u ulicama Donaja pora, Turica, Kapetanovina i na stazma u Velikom parku. Svi su strepeli da se ne dogodi nesreća kao pre dve godine kada je dečak sa snkama podleteo pod točkove kamiona i poginuo.
U toku ove 1969. godine u Užicu je bilo zaposleno 1.670 lica. Najviše radnika su primili “Raketa”, GP. “Zlatibor” i “4 juli”.
U Prvom Partizanu otkupili hidrauličnu slavinu i taoletni ispirač izume poznatog pronalazača Živote Markovića koji je objasnio: “Hidrauličnom slavinom se rukuje sa lakim pritiskom na dugme, kao kad se pali svetlo. Dugme se isključuje po `elji ili automatski, njime sa lako reguliše debljina vodenog mlaza. Nema, odvrtanja ili zavrtanja niti ma kakvih gumica, nemože da procuri ni kap vode, praktično je nepoderiva. Ako se dugme stavi u pložaj za automatsko isključivanje isključena je svaka iznenadna poplava u stanu. Ispirač je tako|e mala naprava, veličine takođe 10 do 15 santimetara, takođe na hidraulični pogon. Sve je regulisano na dugme i bešumno a izdržava svaki pritisak vode. Ni na ovom ispiraču nema opruga i poluga i skoro je nemoguće da se pokvari.”
Na kraju ove hronologije šezdesetih godina 20. veka želo bih da se zahvalim svim užičanima koji su mi se javili elekronskom poštom ili u novije vreme Mesendžerom i davali mi poršku iz celoga sveta; iz Rusije, Amerike, Novog Zelanda, Australije iz skoro svih zemalja zapadne Evrope, pa čak i iz Afrike. Baš smo se mi Užični rasturili na sve četiri strane sveta. Možda sam malo kriv što sam probudio nostalgiju za Užicem i starim duštvom… Zahvaljujem se i prijateljima koji su mi davali podršku na svim mestima gde sam se ja “muvao” po Užicu. Tokom istraživanja tokom devedesetih i u prvoj deceniji 21. Veka najpre po kafanama u ADDI, Kafani Planinarskog doma na Torniku, “Dva Cveta”, “Tabani”, “Piceriji Pašinovac”, restoranu “Kuli”, u Kafiću “Fontana”. Ali onima koji su svraćali u Marketing centar TV5 i kod mene kući u Omladinskoj ulici. U poslednjoj deceniji u prostoriji koju sam kupio za potrebe Udruženja Užičanstveno.
