“Угнежђено између Забучја, Старога града, Поре, Капетановине, Доварја и Сарића Осоја, Ужице се распрострло као раскошни ћилим поред Ђетиње, у којој се огледа древна тврђава која памти много више, него што су записали хроничари, летописци, историчари… Историју Ужица писали су Илири, Немањићи, српске велможе, Османлије, устаници у првом и другом српском устанку, хајдуци, Солунци, комунисти – сви остављајући по траг своје моћи, градитељског умећа, задужбинарства…
Још одјекује звук дуката на девојачком врату у колу, звуци из давнине које је забележило време и мудрост ужичка, донета из херцеговачке постојбине, као генетски запис. Можда нам због да ми смо Ере. А кад нас неко не може надмудрити, у причама, у речитој тишини разумети, рећи ће – Ерцови. Ужичанин Ера ће тада накривити шајкачу, потегнути из сатлука ракију препеченицу и рећи: ,,За добрим се коњем прашина диже. Д’јете, дедер донеси пиће за целу кафану!”Па ће тихано, а онда мераклијски, све јаче, све снажније запевати: ,,Ој, Ужице, мали Цариграде.” У тим искорацима из сопствене закопчаности, источиће се и песма и уздах, и бол и радост. Попуцаће стеге на души као пуцад на девојачком јелеку, полетеће шајкаче са глава, а о кафански под разбиће се која чаша.
Морала је душа, понекад, пронаћи место где ће се извући из сопствених стега, да пропева, заплаче, распојаса се, а потом се примири и као одбегла птица, врати се у своје гнездо. Рзање натовареног коња, привезаног за дирек испред механе, топот копитом о калдрму, враћао је из занесености мераклију. Уморним покретом, пртио је на леђа торбу са еспапом и кретао је своме дому, да се ухвати у коштац са животом, да буде домаћин, темељ, ослонац и снага породице. Знали су Ужичани у свему наћи меру, и ,,засвирати , али и за појас заденути”.
A kod kuće čekale su ih verne ljube, prihvatale torbu sa solju, petrolejom za lampe, svećama za daće, šibicama, po kojom kockom šećera. Njihov čovek…Malo popio, pa šta? Domu se vratio. I pomalo mamuran, hrapavom rukom vadio je pazarene pare iz unutrašnjeg džepa suknenog gunja, spuštao ih ženi u ruke da ih čuvarka porodice i ognjišta sačuva skrivene u škrinji svoje devojačke spreme, ili u bračnoj slamarici. I ništa nije pitala…Ni pošto je prodao rakiju, ni koliko je platio porez, ni što je svratio u kafanu…
Užice je posebno, jer je jedinstven duh užički. Nas je istorija uvek bacala na glavu, a mi se dočekivali na noge, okrznuvši je prkosnim pogledom, ponekad se prezrivo osmehnuvši, ponekad je počastivši sočnom psovkom, a ponekad joj namignuvši, onako šeretski, užički. Grad boema, gamena, umetnika od svake sorte, zaljubljenika u posebnosti, entuzijasta, prkosnika, meraklija, razdragane mladosti, zaljubljenika u zelene oči reke Đetinje i stražarnika na srednjovekovnoj tvrđavi. Gospodstveni maniri užičke gospode i vrcavi humor užičkih šereta, boemske noći u Gradskoj kafani i zaljubljeni parovi u tajnovitosti Velikoga parka, igranke u Domu vojske i elegantne siluete, što gracioznim korakom, ruku pod ruku, prohode užičkim korzoom.” Sve sam upisao u svoje pamćenje i zbog toga sam ponosan ali i užičanstveno.
