Током 17, 18. и 19. века, ужички крај су населиле породице из Херцеговине, Црне Горе и других динарских области. Већина данашњих Ужичана потиче од тих досељеника, Ера. Ово становништво је изградило један специфичан дух – ерски дух који се одликовао оштроумношћу, досетљивошћу и посебном врстом хумора. У бројним анегдотама, иако обичан златиборски сељак, Ера успева да надмудри знатно образованије од себе – попове, турске аге, српске кнезове, државне чиновнике. Оно што је некада било, данас се приповеда, живи и надограђује у духу Ужичана. Тако данас имамо три примера оштроумног и шеретског ерског духа, један из турског времена, други стари и трећи модерни. Ево и три примера ерског хумора од времена Турака, старога и новог:
Док су били Турци у Ужицу, један од њих навадио се у село код једног Златиборца, па мало, мало ето га у госте. Када је овај дојадио Ери и већ га није могао сносити, за невољу га побратими. Турчин радо прихвати побратинство и дође Ери на част. Седели су за трпезом, ручали и пили до миле воље. Ера се добро загрејао. Посматрајући Турчина и његов дебео црвени врат, Ери дође ћеф да му опали један добар шамар, само незнађеше како би то учинио, а да се овај не наљути и не заметне кавгу. У тренутку када се побратим беше мало нагао над ћасом са чорбом, Ера распали колико год може Турчина по врату, те овај заби нос у чорбу. Турчин се трже у чуду, мислећи да је такав обичај при побратинству, па упита:
– Адет (обичај) ли је, побратиме да ме удариш?
– Адет, побратиме, адет! – одговори Ера.
– Е, кад је адет бива нек прође, ама да се ружан адет не понавља…
Продавао Ера луч на пијаци, а неки купац, да би се уверио како луч гори, запали једну зубљу, али се она одмах угаси.
– Шта је ово буразеру? Овај луч неће да гори!
– А где си ти виђо, брате, да луч гори дању? – одсече увређено Ера и продаде чамовину уместо луча.
Наишла повећа група туриста аутомобилима кроз једно златиборско село. Допала им се ливада крај пута у којој је био и извор свеже хладне планинске воде, па решили ту да ручају. Упиташе власника:
– Домаћине можемо ли у ливади јести?
– Можете, можете, само оставите мало и за Шаруљу.
Ерски хумор у свим периодима најчешће је био сатирична жаока упућена властима, тој вечној теми свих хумориста. Ускоковић је записао да су Ужичани Ере, на страни били озлоглашени – називали су их “ужичким чивијама”, “сортом шеретском”, па и “рђом ужичком“. А једна личност из Ускоковићеве приповетке, дошљак, службеник у Ужицу каже: “Цео ми је свет говорио ти, и нигде да нађем човека коме бих се могао поверити да ме после не исмеје”. “Разговара се само о политици. Чим ко отвори уста, знао сам већ шта ће казати. Нападао се или уздизао Гарашанин, Ристић или Пашић. О нима су говорили као да су са њима козе пасли. Који су у опозицији дизали су гуњ и опанак у небо; и једни и други и на власти и у опозицији, сматрали су народ горим од стоке”.
И дан данас је слична ситуација у затиборском крају кад се говори о политичкој елити, увреда преовлађује, ништа се није променио ниво, и данас као да смо са њима “козе чували”. Традиција се наставља, а зар нису и двојица од најбољих српских афористичара и хумориста из Ужица – генијални Раде Јовановић и његов наследник, Слободан Симић?
Уметничка фотографија мога оца “Ера млекаџија” коју је снимио 1962. године на Златибору. Добила је доста награда на изложбама уметничке фотографије.
