На путевима рађених тих година после Првог св. рата у ужичком крају, засигурно најлепши објекат је био мост “Краља Александра”, којим је свако из Ужица морао прећи ко би путовао на Златибор или Вишеград и даље. Овај лепи мост се ту налазио до 1944. и био је у комбинацији армираног бетона и камена. Имао је три лука и два стуба у кориту Ђетиње. Причу о овој некадашњој ужичкој знаменитости започећу са фотографијом снимљеној на стакленој плочи великог троногог фотоапарата из Фото студија „Вукосава“, Илије Лазића.
Снимљена је са Касапчића моста, десно од моста је Вашериште, данас простор Аутобуске станице. Ако се загледате, видећете човека који мрежом лови рибу. Ужице је имало своје рибаре који су варош снадбевали рибом, мрежу бацали из руку, а рибу продавали легално, јер су плаћали порез. То су Зекавице. Све је почело од старог месара Зекавице, кога су Ужичани звали “Таикркуша”. На фотографији код средњег лука моста види се у Ђетињи и аутомобил. Ракић, који је имао бензинску пумпу, најпре је београдским возачима, као и ужичким таксистима, прао аутомобиле на Ђетињи, код моста Краља Александра. Његови шегрти су учили прве појмове вожње тако што су пред пумпом померали аутомобиле по метар, два и натраг. Ови су за то време седели у Хотелу “Златибор”, уз роштиљ и хладно пиће. Даље преко моста се види кућа на којој пише “Пекара Ковачевић”, Ковачевић се не види цело, јер знак заклањају гране дрвећа. Али то је кућа мога деде Витомира Ковачевића, где је била и парна пекара за 15.000 сомуна дневно. У позадини лево се види “Вујића брдо”, а десено голо Доварје.
Иако сам се трудио, звао људе у ужичком историјском Архиву, Музеју, нико није знао ко је пројектант Александровог моста. Чуо сам оно уобичајно да је архива уништена током Другог светског рата. Знао сам да то није истина, и само само могао да сумњам. Мучило ме питање: Ко је пројектант ужичког бетонског “Александровог моста”, минираног од стране немачких војника 1944. године? Најзад, ове 2018, после погледа на приватне архиве, могу да одговорим са великом сигурношћу да је пројектант и у исто време и градитељ бетонско каменог моста Секула Кнежевић Ћалдовић, од милоште звани „Ћалдо“. У склопу свих инжињерких подухвата, Ћалдо је пројектовао и градио мостове од оних мањих, којима је требало савладати потоке и увале, па све до монуметалног изузетно складног и елегантног моста краља Александра на Ђетињи. Дизање у ваздух Александровог моста била је велика трагедија за неимара који је доживео уништење свог изузетног остварења.
Ако завиримо у историју градње путева у ужичком крају, неизбежно ћемо се упознати и са инжињером Секулом Ћадовићем Ћалдом. После Првог светског рата почиње убрзани развој Краљеве воде. До летовалишта, ваздушне бање Краљеве Воде, мириснога Златибора, фалио је само добар пут. Златибор је имао чедо које је могло да направи такав пут, звао се Секула Ћалдовић, поникао у Сирогојну. Секула Кнежевић Ћалдовић (1889 – 1970) припадао је најугледнијим и најцењенијим инжењерима за саобраћајнице између два светска рата, као и у послератним годинама. Управо у свом завичају показао је своју генијалност на изградњи путева.
Рођен је у Сирогојну 1889.године. Његови родитељи Танасије и Сава живели су у породичној задрузи деде Радована у којој су били и стриц Павле-Пане и стрина Ивана. С обзиром да стриц и стрина нису имали деце, преузели су бригу о Секули и уписали га у основну школу у Пожеги.
По завршетку основног школовања, стриц Секулу уписује у ужичку реалку и даје на стан код Остоје Кнежевића, трговца родом из Доброселице са Златибора, који је, поред великог богатства у Ужицу, поседовао и суват Сарачевину на Златибору. Стриц убрзо увиђа да није у могућности да даље школује Секулу и намерава да га испише из школе и врати на имање у Пожегу. Стрина Ивана се није слагала са таквом одлуком, па одлази у Ужице код Остоје Кнежевића са молбом да обавезу даљег Секулиног школовања преузме на себе. Тако Секула остаје код Кнежевића и наставља школовање. Станодавац који није имао своје деце убрзо усваја овог доброг и вредног дечака. У знак захвалности и поштовања Секула надаље носи презиме Кнежевић, на својим пројектима потписује се као Секула О. Кнежевић, мада и даље носи своје породично презиме и за пријатеље до краја живота остаје Ћалдо.
Гимназију Секула завршава у Ужицу 1908.године. Исте године уписује се на грађевински одсек Техничког факултета у Београду. По завршетку факултета запошљава се у Окружној техничкој секцији, одељку за путеве Ужице, где ради на трасирању и пројектовању неизграђених путева и путних објеката, у складу са новим Законом о јавним и сувоземним путевима из 1910.године. Као млад инжењер Секула активно учествује у Балканским ратовима, а потом и у Првом светском рату. У време ратних сукоба престају све активности на грађењу путева осим путева за војне потребе, на којима је инжењер Кнежевић био ангажован све до 1919.године. Драгоцене услуге пружио је српској војсци трасирајући путеве са солунског ратишта према Кајмакчалану и другим правцима пробоја. Са фронта се вратио у чину резервног потпуковника са мноштвом признања, медаља, са споменицом и другим заслугама.
По завршетку рата наставља да ради у Техничком одељку за путеве Округа Ужичког. После државних организационих трансформација и престанка са радом Техничког одсека за путеве у 1921.године, Секула наставља да ради код новоформиране Окружне грађевинске секције у Ужицу. Задатак ове секције био је обезбеђење новчаних средстава и кредита за градњу државних зграда, као и надзор над радовима на поправци државних и окружних путева и путних објеката. Постављен је за начелника Секције за изградњу путева Ужице-Вардиште и Ужице-Краљева Вода. Након тих дужности постављен је за начелника Техничког одељења Зетске бановине, а затим за начелника грађевинске секције Дринске бановине. Своју генијалност на изградњи путева инжењер Кнежевић је показао приликом пројектовања и изградње путева Ужице – Вардиште и Ужице – Краљева Вода. Пут од Ужица до Вардишта у дужини од 57км изграђен је у периоду од 1923. до 1929.године, а пут од Ужица до Краљеве Воде у дужини од 27км, од 1923. до 1927.године.
У време изградње поменутих путева Секула је био постављен за начелника Секције за реконструкцију и грађење путева у Ужицу. На овим пословима се доказао као изузетно даровит и образован пројектант, али и као добар представник државе-инвеститора и као контролни орган за велике инвестиције. Пут Ужице-Краљева Вода представљао је у то време ремек дело путарства, посебно део саобраћајнице изграђен на стрмом, неприступачном и стеновитом засеку. – „Са највишег врха, увезаног у конопце, спуштали су ме у тај амбис да обележим трасу, јер је то био једини приступ“ – сећао се ’Ћалдош посебан човек и велики инжењер, који је својом генијалношћу кроз беспуће створио дело за које се говорило и писало да представља светло тадашње цивилизације.
Те 1923. године отпочели су радови на изградњи савременог пута Ужице-Краљева Вода по пројекту инжењера Секуле Кнежевића Ћалдовића. По важећим прописима пут нигде није смео имати успон већи од 5%, да не би била умањена носивост сточних запрега, због чега се није могла избећи чувена „Галерија“, камена литица која се са око 200 метара готово вертикално спушта до корита реке Ђетиње.
Радови на овом путу завршени су око 200 метара иза моста на Краљевој Води. Овом саобраћајницом, дугом 27,2км, широком пет метара, са пет мостова, каменим и бетонским браницима широм је отворена туристичка капија Златибора. После изградње пута Краљева Вода-Ужице градња је интензивирана и до Другог светског рата изграђен је 21 летњиковац, чији су власници припадали богатом слоју српског грађанског друштва, затим ресторан „Швајцарска“ («Швајцарија») и Инвалидски дом (Голија). Преузевши окружна добра на Златибору, Обласни одбор 1929. године обезбедио је финансијска средства којима је подигнута вила „Београд“. Крајем 30-тих година изнад „Швајцарије“ инжењер Секула Кнежевић из Краљеве Воде, укровио је велики и изузетно леп хотел који је завршен после рата. Првих година радио је као хотел „Србија“, а потом предат у власништво Студентском одмаралишту.
Првих година после рата Окружни одбор заштитио је шумски комплекс на Краљевој Води, тако што је свих 225 борова обележио нумерисаним металним плочицама, забранио њихову сечу и прописао строге казне за прекршиоце. Године 1937. пошумљен је простор између Краљеве Воде и Палисада. У периоду од 1935. до 1938. године пошумљене су многе златиборске голети, између осталог и простор између хотела и чесме. Радовима је руководио Салих Омановић, шумарски инжењер, који је тих година открио Златни бор у Негбини. Тако је Краљева Вода добила сва обележја модерног летовалишта и смучарског центра са школом скијања и јахања и првим центром југословенског једриличарства, кога је 1935. године основао Академски аеро клуб „Београд“.
Београдски лист „Време“ посебно наглашава ексклузивност овог планинског летовалишта: “Ту, далеко од велеградске вреве, на висини од око хиљаду метара, у малом али укусно удешеном хотелу који носи звучни назив „Краљева Вода“ срећу се познаници из Београда, Загреба и Сплита, људи који су се виђали у салонима наших отмених клубова или на нашим реномираним плажама“.
Године 1930. инжењер Секула Ћалдовић Кнежевић постављен је за начелника техничког одељка Зетске бановине за изградњу путног правца Шавник – Жабљак – Пљевља. Након успешно обављеног посла, 1935. године он прелази у Сарајево за начелника Грађевинске службе Дринске бановине са ресором за јавне путеве. И на овом послу он успешно организује радове све до 1941.године када је прешао у Београд на нове послове у Министарству грађевина. Други светски рат делимично проводи као инжењер Техничке секције за путеве у Ужицу на одржавању и поправкама путева, мостова и осталих пратећих објеката. Пројектујући и градећи путеве и мостове инжењер Кнежевић омогућио је комуникације становника златиборских села и ужичког краја.
