„Ниједна од тих изврсних, ужичких кафана није могла да се мери са кафаном која се налазила у Великом парку, код Ружића чесме, над реком. Та кафана, као зграда, није ни постојала. На десној страни широке пошљунчане стазе, крај чесме из чија су два брадата камена избијала два брза и блистава млаза ледене воде, налазила се мала дрвена зграда, ништа већа од оних младих дрвених барака које се подижу на градилиштима, за држање алата. У тој зградици су се налазили бифе и шанк. Преко пута, са леве стране стазе, над самом реком, као палуба, надносила се тераса, чија је једна половина била непокривена, док је друга имала кров.
Преко зиме, на тој тераси нема никога, и ничега. Али кад огране пролеће, са првим јагорчевинама, на тераси над реком излазе први столови и столице. Гости су у почетку ретки, и седе кратко. Наруче или не наруче кафу и ратлук, попију или не попију кафу и комовицу, огреју се мало на првом, још прохладном, сунцу, па наставе шетњу. Како дани дужају и постају топлији, на тераси је све више столова. Као у оној славној Јонесковој драми, доноси се све више и више столова, само што овде, за разлику од сцене у поменутој драми, ни једна столица ни за секунд не остаје празна. Од тренутка кад се крај чесме задими, и замирише роштиљ, тешко је провући се између стешњених и препуних столова, а прави је подвиг пронаћи слободно место. Мај на овој тераси мирише на багрем, јун на липе, увече надвлада мирис ћевапчића са луком.
Велики парк је дању препун цветања и зујања. Ноћу се у њему чују жабе и зрикавци, и палиће се и гасиће се светлуцају свитци. Било је узбудљиво гледати како се дању, из оног цветања и зујања, или ноћу из оног светлуцања, у пратњи угледног мужа, или уваженог родитеља, појављује и узбрдицом која се пење према тераси, ногу пред ногу, полако прилази нека од љубичастих ужичких лепотица. У цвету. Жагор се на тераси смири, виљушке застану у ваздуху, тек подигнута кригла се, нетакнута, предомисли и врати се натраг на сто, шибица застане и угаси се на пола пута до цигарете. Чак се и рој бубица, који зјећи лете око лампе, заустави, и престане да зуји. Као да је искључен. Кад придошлице нађу слободан сто, и кад, клањајући се и поздрављајући около, поседају, кад оне лепе ноге у кајзеркама са шавом нестану испод столице, разговор се настави где је прекинут, кригла се поново одлепи од стола, виљушка настави пут према брковима, а уместо угашене шибице креше се нова и, настављајући пут оне која се угасила, припаљује цигарету која је чека. И онај рој бубица око лампе, као да је поново укључен, наставља да се окреће и зуји. Огледајући се, са свим својим сијалицама, лампионима, шеширима, белим оделима, чашама, флашама, сифонима, криглама, димом и ноћним лептирима, у ноћној реци, та кафанска тераса се издалека чинила као лађа препуна путника, који ко за одакле путују ко зна где.
Већ негде у септембру, на ту слику у води почиње да пада лишће. Са првим хладним данима, број столова и столица, а с њима и белих келнерских блуза, почиње да се смањује. Прво престају изласци на вечере, јер се вечери нагло захладе, летом изласци на ручкове, јер и дани постају све краћи и све хладнији. Једног дана, роштиљџија престаје да потпаљује роштиљ. Гости су све ређи и задржавају се све краће. Тераса све више личи на сцену из Јонескових „Столица“. Усамљени гост, не скидајући шешир и мантил, седне на опустелу терасу над реком и, док се, склопљених очију, као да ће задремати, греје на прохладном сунцу, више него у његовој топлоти, ужива у студени која ту топлоту прожима.
Прва хладна киша као да спере све. Последњи келнер са стола скине, истресе, и савије последњи столњак. Столове и столице унесе и сложи у ону бараку, да у њој презиме. Затим на бараци затвори дрвене капке, спусти резу, закључа катанац. Одлазећи, чуди се што она два млаза на Ружића чесми нису пресахли.”
