Кафане у ужичком крају имају богату традицију, неке и у политичком смислу, у некима су се приказивали први филмови, играле позоришне преставе… Углавном су нудиле пријатну атмосферу, удобност и топлоту, како у целзијусима тако и у души. У њима је била врхунска ракија, већином хладно Сарајевско или Ваљевско пиво, “тазе новине“. Обично на бамбусовим држачима које су стигли из Беча, као и много тога још у време Вука Караџића и носиле тај назив Зеитунгсхалтер. Ту реч су употребљавали већином ителектуалци, док је обичан народ није ни покушавао да ломи језик. У већини кафана су се могли добити мезетлуци: тврди златиборски сиреви, пршута, танко нарезан суџук. Преко лета уздуж пресечене и посољене краставце и мирисни црвени парадајиз пресечен на крст, са соли по укусу. „Газда, шта има да се попије?“ – „Има све, вина, пива и ракије“.
Али да кренемо са висине, са Златибора. До првог светског рата у половини златиборких села отворена је бар по једна кафана. У Чајетини су радиле четири, све на самој ивици путева или у њиховој близини. Села без путева, нису имали кафане. На путу Ужице – Вардиште кафану су држали Страјин Мољковић, у Кремнима, Момир Средојевић у Мокрој гори. На другој страни Златибора поред пута Бела Земља – Кокин Брод, Божо Поповић у Белој Реци, Михаило Пећинар у Љубишу, Велиша Андрић у Сирогојну, Тадија Радовић у Дренови, Борисав Мићић – Шатовић у у Рожанству. У селима кроз које је пролазио пут Ужице – Чајетина – Кокин Брод радиле су кафане Ћира Јојића у Негбини, Јоца Мићића, Јована Смиљанића, Браће Дробњаковића, Чеда Петровића у Рибашевини и Рајка Ђенића у Чајетини, испред које је било аутобуско и такси стајалиште. Кафане су на Златибору биле и дућани. Све послове око продаје инустријских производа биле су преузеле кафеџије. Многи тада нису првили разлику између кафане и дућана. Прва приватна продавница отворена је у Чајетини тек 1926. године.
Ужице је имало кафане оргиналних локалних назива. Тако кафана на коју су путници из Босне наилазили била је кафана „Босна“. Ту крај Артиљеријске касарне, Неђо Радовић је отворио кафану „Топ“. Најчувенија ужичка кафана у којој су се окупљали већином ителектуалци дуго је била код „Два багрема“, баш због два багрема, две сенке испред.
Свашта се догођало у ужичким кафанама, да не кажем сав друштвени живот. Све досетке, смицалице, шегачења, подвале су се догађале у ужичким специфичним кафанама. Било их је на сваком ћошку, на Житној пијаци седело се у кафани код Дринчића, пред Раденковића кафаном. На Главној улици у близини, Лазићева, Шмакићева кафана, Пејатова „Три сељака“. Ту где је данас Француска банка, Сава Радикалац нуди кафану „Радикалац“ за госте из владајуће странке. На Златиборском путу кафана „Златни Праг“ постаје позната по кромпир-баловима.
Ту су и хотели са не баш оргиналним именима, као и у свим осталим српским варошима: Палас, Париз, Орјент, Империјал, али је било хотела са оргиналним локалним именима: Златибор, Содаџијин хотел.
Зими су се по хотелским кафанама одржавале забаве: занатска, учитељска, трговачка. Ту су били и официрски балови и кермеси са шаљивом поштом, конфетама, избором лепотице вечери…
Лети су кафански столови испред „у баштама“, изнад којих се у крошњама дрвећа пале лампиони, ту „где се пале и гасе свитци“. У Старом Ужицу најчувенија је била Шлањова башта. Налазила се у Коштици, „с десне стране бајнобаштанског пута, која је у летњим вечерима била пуна панама и жирадо шешира“.