Сердар Јован Мићић је у Ариљу 1823 год. изградио конак, ту на алувијалној тераси између Моравице и Рзава. Одатле је имао поглед према Погледима, Небеској, Благаји, Голупцу… Тако је ту, поред рушевина средњовековног епископског манастира и храма Светог Ахилија, поставио основе варошице.
Било је то мало насеље сабијено око цркве, друмско свратиште и караванско преноћиште, које се споро насељавало, па тако и развијало. Ипак, ни привредно и културно израстање Ариља, под духовним стицањем, постојањем и трајањем цркве, није могло бити заустављено. Тако је Ариљска чаршија почела да живи најпре пред Црквом, затим се ширила и спуштала истурене заравни према рекама.
После проглашавања Ариља за варошицу 1880. године, на предлог Алексе Ђ. Поповића, народног посланика, створене су могућности и дати подстицај да се према урбанистичком и регулационом плану изграђује варошица, најпре око главне улице, а затим и у бочним сокацима. Богатији људи подижу куће, отварају трговачке и занатске радње, механе.