Ту на домак ужичке Клисуре, у улици Сердара Мићића, данас Југ Богдановој улици, Стана Радовић је 1891. купила кафану са пекаром. Њен син Неђо је у балканским ратовима био аљтиљерац, а после ратова председник Удржења кафеџија вароши Ужице и председник Ужичке општине 1910 – 1913. и члан управе ткачке радионице. После Првог светског рата, ту где је данас Дом здравља, Неђо Радовић је отворио кафану са собама за ноћење. Због близине Артиљеријске касарне, која је била преко пута кафане, даје јој име „Топ“.
Пространо кафанско двориште било је подељено на два дела. У доњем делу била је велика штала за коње и волове, а у горњем три шупе које су служиле као остава за седла, запрежну опрему и много штошта. Најчешћи гости су били сељаци из Буара, Гостинице и Рибашевине, који су довозили дрва са Јелове горе. Гости кафане били су и чиновници, официри и подофицири из артиљерјиске касарне преко пута, зване Круг…
После Неђа, кафану је водила његова супруга Јелена, којој је помагао искусни конобар Радован Рацковић, породични пријатељ „Радовића кафане“, како су је понекад звали. Кафана је радила до 1958. године, касније су ту били ватрогасци…
Чича Радована сам упознао седамдесетих година, као продавца лозова по ужичким кафанама, а познавао сам и његовог сина Пера. Радован ми је једном приликом продао лоз који ми је донео значајан добитак.
Данас је од Радовића најпознатији дуговечни учитељ Ацо Радовић, који је деценијама био познат као изванредан музичар, који је свирао већину жичаних иструмената, као и иструменте са клавијатуром. Први у Ужицу је увезао из Трста електричне оргуље, које чува и данас 2019. године. Чика Ацо је био школски друг мога оца Влајка у Учитељској школи, одвојио ми је доста фотографија, испричао прича о старом Ужицу и био један од дивних саговорника. Чланови породице Радовић су дали значајан допринос за ужичку историју и културу.
