Prvo je pred kraj prve decenije 20.veka mladi Pero Avramović Čikiriz sa Carine izmislio Šlicuge. Užičani su se iščuđavali mlađanom Čikirizu, koji je prosto sam od sebe leteo užičkim zaleđenim sokacima.
Ubrzo su Perove šlicuge postale toliko popularne, pa ih je uz pomoć ručnog rada i užičkih kovača imala sva užička mladež. Tako je Užice dobilo najorginalnije klizaljke zv. “šlicuge” na čitavoj zemaljskoj kugli koje izuzev varoši na Đetinji nije imao nijedan drugi grad. Sve do početka osamdesetih godina 20. veka užičke šlicuge su bile omiljeno prevozno sredstvo i zimska zanimacija užičke mladeži. A onda su se polako preselile u mikro istoriju Užica, koju svakodnevno zapisujem a na prvoj priloženoj fotografiji prikazujem kako su izgledale Šlicuge..
Staro Užice u svojoj neposrednoj okolini, na prilaznim drumovima i seoskim putevima koje su vodile u varoš, obilovalo nizom padina i pogodnih strmih ulica sankanje je bilo svima dostupno. Zahvaljujući šlicugama Užičani su razvili novu zimsku inovaciju koja je nazvana „potkovanice“.Za njihovu izradu bile su potrebne tri male daske, dve kraće i uže za dva odgovarjuća saonika i jedna šira, nešto duža, namenjena za udobno sedište vozača. Završna obrada ovog zimskog orginalnog vozila vršena je u kovačkim radionicama na Tabani, najčešće u Pujdovoj kovačnici, koji je bio pravi specijalista za “ugradnju” potkova… Oni koji su jednostavno obožavali svoje potkovanice su svoje saonike metalnim alkama, koje su prilikom svakog spusta proizvodile veoma prijatan zvuk. Neki su stavljali i praporce koji su takođe prijatno zveckali upotpunjujući užičku zimsku idilu.
Nešto kasnije od šlicuga i potkovanica je nastao užički bob. Na drugoj fotografiji koju je sačuvao užičanin sa Carine Mijo Drobnjaković vide se obe užičke zimske inovacije. Dečak sa potkovanicama i ekipa na bobu koji je imao automobilski volan.
„Deset nas je na bobu koji leti kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, još trenutak samo i mi ćemo, izgleda, propasti… Bob počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonika nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje usled straha, i mi smo, najzad, dole kod “Sokolane”. Nisam ni živ ni mrtav. Bled sam, jedva dišem… Dejović mi pomaže da se pridignem sa boba“.
