Pruga uskog koloseka Užice-Šargan-Vardište

657

Pregledajući fotografije iz foto arhive Užičanstveno naišao sam na nekoliko veoma zanimljivih koji se odnose na otvaranje pruge Užice-Šargan-Vardište. Prva je retka razglednica na kojoj su fotografije snimljene prilikom otvaranja ove pruge na užičkoj železničkoj stanici. Na drugoj fotografiji snimljen doček voza u Varištu. Na trećoj je članak iz novina koji je izašao povodom tog događaja. Četvrta je posebna fotografija snimljenja tokom austrougarske okupacije na gradilištu pruge Užice-Vardište.
Ispričaću vam i pričicu o gradnju ove danas veoma poznate turističke pruge Mokrogorske atrakcije. Austougari odmah po zauzimanju užičkoga kraja su želele da spoje Užice sa Sarajevom, odnosno Srbiju s Bosnom. Da bi im bilo bliše da liferuju u Austrougarsku sve što su popljačkali, oduzeli i sl. Iz Austrije su doveli carsku Ka und Ka komapaniju. Izvršena su merenja i pobodeni znaci nove trase i radovi su krenuli. Radilo se na najprostiji način: krampovi, lopate, ručna kolica… Preko Šargana se moralo tunelima, kako bi se iz Mokre Gore prešlo u kotlinu Kremana. Visinska razlika je između centra M. Gore i Kremana 180 metara, kako prugom savladti toliku visinsku razliku i proći prako Šargana? Tunel? Da je započet s mokrogorske strane, iz podnožja Šargana, on bi izašao negde kod današnjeg jezera u Vrutcima.
U to vreme tunel tolike dužine nigde u svetu nije postojao. A “Šargan”, koji je kažu dobio ime po konju Šarcu, Maraka Kraljevića je kao visoko sedlo između Tare i Zlatibora, sve sama stena, najviše tvrdog crnog kao noć, serpentina. Austriska trasa pruge vijugala je uz rečicu Kamišinu gotovo do pola visine Šargana, današnja trasa ide sasvim drugim pravcem.
Bilo je to 1916. godine. Problem je bio u radnoj snazi, većina sposobnih muškaraca i sa srpske i sa bosanske strane bila je regrutovana, ratovli su jedni s drugima. Dovedeni su ruski i italijanski zaroblejnici zarobljeni na Karpatima i Lombardiji za koje su podignute barake u podnožju Šargana… Terali su ih trasom uz Kamašinu pa zatim strminom ispod vrha Šargana jednom malom zaravni koja se zove Budim, da bez mašina, ručno, s krapovima razbijaju tvrdo stenje. Svi su izgledali ito u pohabanim odelima s drvenim klompama na nogama. Svakodnevno su sve više ulazili u dubinu planine. Pojavila se voda, uslovi su bili sve teži, austrougare je to ponajmanje interesovalo. Mine su odjekivale… S druge strane od Kremana radovi nisu ni započeti… Tog sasvim običnog dana čula je se snažna i podmukla gramljavina, planina se zatresla. U nekoliko trenutaka ulaz u tunel je bio zatrpan, hiljade tona onog crnog mokrogorskog srpetinskog kamena, cela smena 200, ruskih i italijanskih zarobljenika sa ausriskim nazornicima, ostala je zatrpana u dubini tunela. Niko nije pokušao da sa ulaza u tunel ukloni ogromnu masu stenja.
Austrijanci su odmah prekinuli radove, nekoliko nedelja su odvlačili materijal sa stanice u Vardištu za Sarajevo, odatle u Klenik u Sremu, za prugu do Šapca. Na toj trasi uz reku Kamišine, ostale su i danas se poznaju kamene pozide na mestima gde je moglo biti odrona koje su pravili Italijani pedantno s mnogo veštine. Poznaju se temelji nekadašnjih baraka kao da vreme stoji. Ispod Budima ostao je donekle prokopan tunel na koji se 1967 srušilo još jedno brdo stenja.
Kada je bila ovde ekipa TV5 penjala se strmom stazom do na zaravan ispod tunela, pričali su da nigde nisu videli više zmijurina sve šarke… Njima meštani ime ne pominju, takav je običaj. Posumljali su da je ime Šargana zbog konja Šarca, pre će biti da je zbog zmije šarke.