Leba, masti i aleve paprike

„Idem kod druga da se igram” rekli bi deca bezbrižno roditeljima tokom šezdesetih godina i odskakutala svojim putem. Odrastanje užičke dece šezdesetih se najviše događalo napolju, Užice nam je bilo malo iako su nas majke upozoravale: „Ostani tamo gde mogu da te vidim”. Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i žandara, kraljica, kauboja i indijanaca, fantoma, posebno klikera pa i tamo gde je bio brdovit teren i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli. Provodili smo dane praveći trumbelaje od otpada iz podruma, šupa, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice… Pasti sa bicikla i zaraditi koju modricu ili ogrebotinu bio je način da se brže nauči kako se vozi bicikl.
Jeli smo hleba s masti i alevom paprikom ili sa budinkinom mermeladom koji kad je padao uvek je padao na namazanu stranu. Nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju… Kući smo išli kad se upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.
Fotografije užičkih dečaka snimili: Stevan Vlajnić, Branislav Mlađenović, Vlajko Kovačević