Svojevremeno Rakijski pijac je bilo jedno od užičkih mesta gde se susretao grad i selo. Pamtim mnoštvo volovskih i konjskih zaprega koje su se mogle videti oko velike vage i česme. Moje osetljivo dečije čulo mirisa mi je urezalo u sećanje da je cela pijaca mirisala na razne vrste rakija, najviše na džibru i bila puna tih sitnih mušica koje su zvali rakijače, koje uleću u oči usta u čaše i lepe se na znojna čela prodavaca i kupaca. Manje od mušica rakijača je tu bilo užičkih lokalnih pijanaca-rakijaša, koji su tu i u kafani “Kongo” bili deo inventara. Kasnije, kada sam iz čiste radoznalosti počeo da zalazim u tu kafanu, što se tiče rakijaša i dalje su bili deo inventara, a ja sam imao utisak da imaju oko glave svetlucav oreol od mušica rakijača. Mnogi bi prispali za kafanskim stolom, a kad bi se probudili, oteturali bi se do esnafske pekarske česme da se sa svinjske kamene glave napiju ladne vode. Imao sam utisak da će popiti svu vodu sa česme. Umili bi se i vratili da nastave veselje uz cigaansku muziku i meze, dok ne padnu pod sto od rakije.
Sve se promenilo kad je srušena vaga i preseljena česma na mesto tu gde je bila vaga, izgrađene zgrade i soliteri. „Rakijski“ se pretvorio u jednu uobičajnu užičku raskrsnicu koju krasi ta ista esnafska pekarska česma.
U foto arhivi Užičanstvenog portala izdvojio sam nekoliko fotografija koje podsećaju na taj nekadašnji „Rakijski“, dok nije potpuno urbanizovan i prilagoćen životu u dvadesetprvom veku.
Nikola Krunić: “Stara dobra Rakijska pijaca. .Moj deda MIlan Grbović je radio na vagi pre rata,sve do 1952.Sećam se starog “Konga”, Ujak Draśko koji je živeo dvadeset metara od kafane bio je stalni gost,imao svoj sto,sećam se starih starih stolova i stolica. Brice preko puta,česme i najveće terase u gradu od čuvenih Konstantinovića.”..
