Те 1992. године, одржао је у Ужицу митинг тада најпопуларнији политичар, Вук Драшковић. Пре њега на тргу се, 1961. године, када је отварен, искупило 20.000 људи када је ту био маршал Тито.
Било је то време када је Србија улазила у демократију, а монархистичка СПО имала огроман број поборника.
Иако је већина гледала Вука као на великог вођу, писац “Ножа” се понашао потпуно присно и нормално.Није било обезбеђења сем редара, а Ужичани су изказали тада своје одушевљење.
У то време Вук Драшковић, лидер најјаче опозиционе партије у Србији, тражио је од Слободана Милошевића да ставове Европске заједнице прихвати “као основу за мирно решење српско-хрватског ратног сукоба и агоније свих у Југославији”, чиме би се ставила тачка “на погибељну политику која Србе гура у рат против свих, а Србију претвара у гето без иједног савезника у Европи и читавом свету.“
Да погледамо Драшковићеву биографију:
Вук Драшковић је српски књижевник и политичар. Рођен је 29. новембра 1946. године у Међи, селу које се налази у Војводини. Вукови родитељи су били Стана и Видоје. Он је био друго дете, а прво је умрло по рођењу. Мајка му је преминула када је имао само шест месеци, па се отац поново оженио и добио троје деце. Породица се вратила у Херцеговину, где је Вук завршио основну и средњу школу. Требао је да студира медицину у Сарајеву, али се одлучио за Правни факултет у Београду. Дипломирао је 1968. године.
Ожењен је Даницом. Упознали су се на Правном факултету, али први пут су изашли у јуну 1968. године. Тада су биле студентске демонстрације и Вук је подржао Титов говор студентима, због чега су се Даница и он растали. Поново су се срели почетком 1973. године, а 10. јуна су се венчали. Брачни пар нема деце. Многи сматрају да Даница има превелики утицај на Вука.
Био је судија у Окружном суду у Београду, када је видео да Танјуг тражи новинара. Пријавио се на оглас и 1969. године је почео да ради у овој новинској агенцији. Од 1978. до 1980. године је био саветник за штампу у Већу Савеза синдиката Југославије, а од 1980. до 1985. године је уређивао „Рад“. 1980. године је написао књижевне приче и есеј „Ја, малограђанин“. 1981. године је штампао свој први роман „Судија“. Синопсис је написао 1976. године у Мозамбику, где је боравио док је радио као дописник Танјуга са југа Африке. Роман је доживео педесето издање.
Године 1982. је објавио роман „Нож“, који је продат у тиражу од 500.000 примерака. У почетку је био стављен на црну листу, јер су комунистичке власти сматрале да нарушава „братство и јединство“ и да подстиче верску и националну мржњу. 1992. године је пуштен у продају, а седам година касније је снимљен истоимени филм у коме глуме: Љиљана Благојевић, Александар Берчек, Петар Божовић, Жарко Лаушевић.
Остала Вукова дела су: „Молитва“; „Молитва 2“; „Руски конзул“ је роман у коме се суди појединцу и читавом народу; „Ноћ ђенерала“ (1994.) је књига у којој је описан живот и последњи дани Драже Михајловића; „Одговори“; „Којекуде Србијо“ (1989.); „Подсећања“ (2001.) садржи говоре, интервјуе и писма; „Мета“ (2007.) је аутобиографија у којој Вук сведочи о дешавањима у последњој деценији XX века; „Доктор Арон“ (2009.) је роман који говори о тајнама београдског неуропсихијатра Арона Тодорића и његових пацијената; „Виа Романа“ (2012.) је роман у коме се кроз судбину главног јунака Дамијана Чавка описују четири велика српска посртања; „Исусови мемоари“ (2015.) је књига која говори о мемоарима хромог фоторепортера Вељка Вујовића, чији је надимак Ћопави Исус. Вук говори енглески и руски језик, а романи су превођени на многе светске језике.
Пошто му је отац био комуниста, Вук се учланио у Савез комуниста Југославије. Међутим, променио је мишљење и постао националиста. 1989. године је са Мирком Јовићем формирао странку Српска народна обнова која се убрзо расцепила. 1990. године се зближио са Војиславом Шешељом и крстио му је најстаријег сина Николу. Ујединио се са његовим Српским слободарским покретом, али након пар месеци, свако је кренуо на своју страну. Исте године је основао Српски покрет обнове (СПО) који је представљао опозицију Милошевићевој власти. Вук је тада први пут изабран за посланика у Скупштини Србије. 9. марта 1991. године је ухапшен и провео је три дана у затвору. Повод за Вуково хапшење су биле демонстрације, на којима се захтевало да оставке поднесу генерални директор Телевизије Београд, Душан Митевић, и министар полиције, Радмила Богдановић. Оне су се касније претвориле у протесте против тадашњег председника Милошевића. 1993. године су Вук и његова супруга Даница ухапшени. Претучени су и извргнути тортури која је трајала два месеца. Ослобођени су захваљујућима притисцима које су извршили домаћи и страни политичари попут: Била Клинтона, Бориса Јељцина, Франсое Митерана, итд. Француским авионом су пребачени у Париз на лечење.
Године 1996. је са Весном Пешић, Војиславом Коштуницом и Зораном Ђинђићем саставио коалицију Заједно, којој су припадале странке: Српски покрет обнове, Демократска странка, Демократска странка Србије, Демократски центар и Грађански савез Србије. Победили су у већини општина у Београду и Србији, али Милошевићев режим то није признао. Почели су протести по Србији, који су трајали од новембра 1996. године до фебруара 1997. године, па је тадашња власт била приморана да прихвати победу опозиције. Коалиција Заједно се распала, јер је Вукова странка иступила. СПО је на републичким изборима 1997. године освојио 19,21% гласова, тј. 45 мандата. 1999. године СПС и СПО су направиле каоалицију и Вук је постао потпредседник савезне Владе. На тој функцији је био 4 месеца. Исте године је на њега извршен први атентат на Ибарској магистрали, у коме су животе изгубила три његова сарадника и брат његове супруге. Други се догодио 2000. године у Будви, када је Драшковић лакше повређен.
У јануара 2000. године Вук се придружио Демократској опозицији Србије, али је његова странка самостално наступила на изборима који су одржани у септембру. СПО није прешао цензус, а ДОС је победио. Вук је подржао петооктобарске демонстрације и смену власти. 2003. године је изабран за посланика у Скупштини, а коалиција коју су чиниле његова странка и Нова Србија Велимира Илића је освојила 13% гласова. 2004. године Вук је постао министар спољних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе. На овој функцији је остао до јуна 2006. године, када је Државна заједница престала да постоји. Још годину дана је био министар спољних послова на нивоу Србије. 2008. године СПО се придружио коалицији За европску Србију, коју су још чинили: Демократска странка, Г17+ и Лига социјалдемократа Војводине. Освојили су 38,42% гласова (102 мандата) и формирали су Владу са СПС – ПУПС – ЈС. Вуковој странци су припала 4 мандата и место министра дијаспоре. Вук сматра да Србија треба да буде монархија која ће одржавати добре односе са Сједињеним Америчким Државама, Русијом, Кином, итд. Такође подржава њен улазак у Европску унију и НАТО.
Неки од цитата Вука Драшковића су:
„Улазим у живот, да бих из њега, ускоро, изашао. Долазим да се покажем, као и остали: потом, мора се ишчезнути… Природа, готово завидљива на добро које нам је учинила, често нам објављује и ставља до знања да не може дуго да нам остави оно мало материје коју нам позајми, која не смије да остане у истим рукама и која, вјечито, има да буде у оптицају: та јој је материја потребна за друге облике, она је тражи натраг за нове творевине. О, Боже, још једном да питам: шта смо ми? Бацим ли поглед преда се – колики велики простор у коме нијесам. Окренем ли га уназад, каква стравична ширина, у којој ме више нема. Колико мало места заузимам у тој, огромној, провалији времена! Ја сам, заправо, ништа: један тако кратки период није довољан да бих се извукао из ништавила. Послат сам само да попуним број: у ствари, нијесам био ни најмање потребан – комад би, исто тако, био одигран и да сам остао иза сцене.“
„Несагледива је раздаљина између људи и Бога. Без те раздаљине не би било злочина, патње и неправде. Бог је тај који човеку даје и веру у Бога, а човек је тај који, и у име Бога, чини зла.“
„Ретко када сам кажњаван за своје мане, али ми се никада није десило да нисам кажњаван за своје врлине. Сада ми се чини да огромна већина људи не жели ништа осим лажи и страха од батине.“
„Волети човека, то је оно што је најопасније. Мрзети људе, бити слеп за њихове ране, бити глув за њихове молбе, бити нитков који људе мами у страдање и погибије, то је оно што се награђује.“
„Народима на читавом свету најтеже је тамо где се, најгрлатије, влада у име народа. Највише је смрти и неслободе тамо где се убија у име слободе, а највише гладних и болесних тамо где хрле племенити и пресити добротвори. Најмање је апсолутизма и највише социјалне правде и благостања у европским краљевинама, а најмање духовних ауторитета и награђиваних врлина свуда тамо где већина одлучује о томе шта је мудрост и шта је врлина. И највише је суза и патње тамо где се највише пева.“
„Богаство је, наравно, здрави порив, али само дотле док је оно у човековој служби, а тешка болест ако новац и ствари загосподаре људима.“
„Свака нација клевеће једна другу и све су у праву.“
