Ta užička, baksuzna 1999. godina

85

Ova užička 1999 godina počela je veoma zlokobno. U žiži javnosti je bilo suđenje Miliji Lukiču, Slobodanu Markoviću i Vasiliju Brkoviću. Oni su bili optuženi za ubistvo Stcva Rakovića koji je u aprilu 1998. u diskoteci Bi-Bap iz pištolja ubio Milivoja Despotovića Mijagu i smrtno ranio Gorana Sinđića Sinđu. Suđenje je bilo maratonsko uz rekordan broj svedoka.

Tih dana s dogodila i incijativa Demokratske stranke, GSS i DHSS za smenu predsednik izvršnog odbora skupštine opštine Aleksandra Ćirovića Ćiza. Nije im uspelo. Ćizo je ostao na funkciji, jer su odbornici SPO bili protiv, a socijalisti nezainteresovani. Demokrate su najavile osnivanje sopstvenog odborničkog kluba.

Osamnestog marta srpska delegacija na pregovorima u Rambujeu je odbila da potpiše predlog sporazuma koji su potpisali kosovski Albanci, SAD i Britanija tj. Ujedinjeno Kraljevstvo, koji je podrazumevao i razmeštanje NATO trupa na područiju cele Srbije. Nekoliko dana kasnije Američki izaslanik Ričard Holbruk poslednji put se sastao sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, u pokušaju da ga ubedi da prihvati predloženi sporazum iz Rambujea o rešavanju kosovske krize i upozorio da će odbijanje dovesti do NATO bombardovanja. Milošević je odbio da prihvati sporazum. SAD su prekinule sve diplomatske odnose sa Saveznom Republikom Jugoslavijom. Savezna vlada SRJ proglasila stanje neposredne ratne opasnosti.

Dosta se Užicu komentarisalo o svemu tome naročito o pregovorima Šiptara i srpske državne delegacije, da neće uspeti da se izbegne krvoproliće baš zbog veoma zaintersovane svetske javnosti.

U Užicu se osećala neka tuga, nije bilo ni šale ni užičkih marifetluka tako da kada se pojavila vest u februaru da se u užičkim aotekama pojavila vijagra od užičkih šereta prošla nzapažno. A oni kojima je trebala onemoćalim borcima uz veliku podršku SUBNOR-a, JUL-a i SPS-a osnovali su užički ogranak Patriotskog saveza. A onda je počeo rat, to veliko sranje.

Prve dane marta Užičani su proveli u neverici da se desilo ono o čemu su svetski mediji zvonili predhodnih meseci – „Organizovana akcija sprečavanje Miloševićevih snaga da „očiste“ Kosovo“ Pošto se 24. marta predsednik obratio narodu u 19 časova i 50 minuta užičkim nebom je odjeknuo prvi stravični zvuk sirena koje su najavile vazdušnu opasnost. U 21 čas prve krstareće rakete ispaljene sa bombardera i broda „Herkules“ pale su na Ponikve i Brijač na Murtenici. Počeo je rat sa največom silom sveta NATO alijansom.

Dan kasnije Užice je opustelo, mnogo stanovništva je pobeglo u sela slično kao i u današnje vreme u ratu sa koronom… U kafani „Slanuša“, na mestu gde je bila radnja Mlađa Kazandžije, koju je vodio njegov sin „Bobica“ okupljaju se i fudbaleri i lovci i pčelari, gradska ekipa, kao da ih Mlađo priziva. Tu su do duboko u noć, u pravoj porodičnoj atmosferi, evocirale uspomene i čuvali od zaborava dragi likovi i jedno vreme koje su oni značajno obeležili. Tokom rata sa alijansom tu su svraćali užički šereti koji su to bežanje u selo okarakterisali kao odlazak kući nekih koji su nekada sišli u Užice.

Performans sa prvog protesta protiv agresora
Performans sa prvog protesta protiv agresora

Tridesetog marta je održano prvo protesno okupljanje na Trgu. Govor je držao bivši predsednik užičke opštine Zoran Vujović, trubači su prkosili NATO avionima, Omladinci su poneli mrtvački sanduk sa amričkom zastavom i Klintonovom umrlicom, a cela nacija je bila oduševljna zbog pada aviona F117A u Buđanovcima. Tako je RTS poneta tim uspehom PVO, objavili da je u okolini Požege oboren avion, a oko Kremana dva helikoptera sa 17 specijalaca. Ništa od toga nije bilo tačno, ali je tada svima dobro došla nada da možemo da se nosimo sa NATOM i zapadnim svetom koji je širio medijsku mržnju o Srbima.

Ekipu TV5 na Torniku sačekali jezivi prizori, izgorli leš jednog od poginulih
Ekipu TV5 na Torniku sačekali jezivi prizori, izgorli leš jednog od poginulih

U Aprilu u vazdušnim napadima NATO na Jugoslaviju srušen je Varadinski most na Dunavu u Novom Sadu. Dva dana kasnije je Srušen drugi novosadski most — Most slobode. Sedmog aprila zatvoreni su granične prelaze na Kosovu da bi sprečile Kosovske Albance da napuste pokrajinu. A onda je 8 aprila užas stigao na Zlatibor, to je bila i neka vrsta užičkog otrežnjenja kada su tri mladića Neđo Urošević, Radoje Marjanović i Milanko Savić. izgubila živote. Jezive slike sa te tragedije Užičani su gledali na lokalnoj TV 5. A onda smo čuli da je u Beogradu ubijen novinar Ćuruvija. Već sutradan je stigla vest da su NATO avioni pogodili putnički voz na mostu u Grdeličkoj klisuri, pri čemu je poginulo 13 putnika a više desetina povređeno. Zatim smo saznali da su avioni agresora nešto pogrešili i bombardovali kolonu albanskih izbeglica duž puta između Đakovice i Dečana, ubivši najmanje 73 osobe. Posle dva dana saznajemo da je u toku bombardovanjau Batajnici poginula trogodišnja Milica Rakić.

Vozač Dragan Kovačević
Vozač Dragan Kovačević

Zatim su agresori 23. aprila avionima gađali zgradu Radio-televizije Srbije u centru Beograda prilikom čega je poginulo šesnaest radnika televizije. Dvadeset četvrtog aprila je i Užice nakon mesec dana nezvesnosti da li će i naš grad biti na udaru, došlo na red. Krstarećom raketom slabijeg dejstva pogođena je glavna pošta u samo podnožje. Kasnije je sa dve rakete potuno uništena i do današnjeg dana prazno mesto gde se nalazila svedoči o tom nepravdnom ratu.

U Maju su nastavile da nas potresju vesti o zločinima agresora Prvog maja pogođen je putnički autobus na mostu u Lužanima, pri čemu je poginulo najmanje 60 ljudi. Sutradan aresor je upotrebio „grafitne bombe” koje su izazvale raspad elektroenergetskog sistema u Srbiji. Oko 70% teritorije Srbije ostalo u mraku. Na sve Užičani su se solidarisali i u restrikciji struje. Zatim su bombardovali centar Niša kasetnim bombama, snimci koje smo videli na tv su bili užasavajući, poginulo 16 osoba, a povređeno oko 70 ljudi.

Vozač Goran Milivojević
Vozač Goran Milivojević

Pred kraj maja Haški tribunal podigao optužnicu protiv tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, predsednika Srbije Milana Milutinovića, potpredsednika savezne Vlade Nikole Šainovića, načelnika Generalštaba VJ Dragoljuba Ojdanića, i ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stojiljkovića. Svima stavljeni na teret zločini na Kosovu. U Užicu od svih nedaća najviše nas je pogađalo osećanje nemoći i nemogućnosti planiranja budućnosti, vladao je očaj koji se pojačavao svakog dolazečćeg dana.

Bombarovanje releja na Zabučju
Bombarovanje releja na Zabučju

Poslednjih dana rata na udaru je bilo Zabučje, a poslednje dnevno dejstvo neprijateljske avijacije je bilo i psihički najteže za već dezorjentisano stanovništvo. Ipak vesti koje su stizale iz Beograda bile su sve povoljnije, pa se devetog juna u 22 časa poslednji put začula sirena, ovaj put označavajući prestanak opasnosti. Užičani su sa zadovoljstvom prihvatili kraj rata.Uskoro su u kamp na Zabučju stigle prve izbeglice sa Kosova.

Nakon završetka rata sa NATO alijansom, završen je sudski proecs Miliji Lukiću,, Markoviću i Brkoviću koji su Užičani sa velikim interesovanjem pratili. Lukić je osuđen na 10, a Marković i Brković na po 8 godina zatvora. Od događaja koji su uzbudili užičku javnost je bila vest da su kidnipovani vozači mlkare Sevojno Dragan Kovačević i Goran Milivojević. U preduzeću nisu znali koje opasnosti vrebaju ljude na Kosmetu a pogotovo vozaše iz centralne Srbije. Dragan Kovačević je sa svojim kolegom Goranom Milivojevićem nestao u mercedesovom kamionu natovarenim mlekom i mlečnim proizvodima. Kamion i roba su ukradeni a njih dvojica odvedeni u kazamat u selu Dušanovo kod Prizrena. Sva nastojanja rodbine i zaposlenih i rukovodstva Mlekare da se oslobode ostala su bezuspešna. U međuvremenu su izmešteni na drugu lokaciju i od tada im se gubi svaki trag.

Početkom juna u Užicu je održan i izuzetno posećen miting Saveza za promene na kojem su se okupili svi lideri ove koalicije. Sa strane vladajuće garniture došle su pogrde: deftisti, izdajnici, NATO pšadija i sl. Ali tada je počo građanski protst koji se voma brzo i završio.

Polovinom jula u Užice su stigli kineski trgovci koji su otvorili radnju u glavnoj ulici. I pored svih poteškoća, što administrativnih, a i onih izazvanih poznatom ovdašnjom surevnjivošću, užički Kinezi su imali izuzetan promet, koje su bile primerene tadašnjem standardu.

Leto je prohujalo veoma brzo. Nije bilo nekih važnih događanja. Može se izdvojiti bežanje Užičana sa otvorenih prostora, pod uticajem RTS-a, kad se 11. avgusta dogodio atmosferski fenomen pomračenja Sunca. Zbog posledica šoka od bombardovanja, niko nije hteo da se izlaže bilo kakvoj opasnosti sa neba. Dok su svuda u svetu ljudi sa zadovoljstvom propratili ovu pojavu, mi u Srbiji smo bili opet posebni.

Jesen je ove baksuzne godine 1999. protekla u štrajkovima, radničkog nezadovoljstva, protesnih mitinga, Saveza za promene, sitnog kriminala, stranačkog prepucavanja. Svi su jedva čekali da ova godina što pre prođe. Krajem oktobra dogodio se neočkivani potez direktora Niskogradnje Ratkovića koji je podneo ostavku jer je dobro procenio situaciju… Do kraja godine presija režima je pokazivala svoju snagu i loše namere, bilo je mnogo primera. Tako se sa tim saznanjm i manirom završila ova godina za koju se samo može reći „ne ponovila se“..

Drugu fotografiju mi je prekrio Fejzbuk “uznemiravajuća”, ali ko želi može da je pogleda klikne na zavesu…