У Биоскопу “Златибор” играли су филмови “Црни орфеј”, “Пут у високо друштво”, “Девети круг”, “Црвенокоса Јулија”, а у Дому армије “Изгубљени континент”, “Певач из Мексика” и “Зелена Ватра”.
Ужичанима се највише свидео филм “Пут у високо друштво”, британска драма из 1959. године, темељена на истоименој књизи аутора Јохна Браинеа. Сценарио је написао Неил Патерсон, режирао Јацк Цлаyтон. У филму су главне улоге остварили Симоне Сигнорет, Лауренце Харвеy, Хеатхер Сеарс, Доналд Wолфит, Доналд Хоустон и Хермионе Бадделеy. За своју је улогу Сигнорет освојила престижну филмску награду Оскар за најбољу глумицу, док је перформанс глумице Бадделеy постао најкраћи икад номинирани за глумачки Осцар (она у филму глуми свега две минуте и двадесет секунди).
У позоришту је била премијера “Дом одмора”, комедије од Валентина Катајева. Душан Станојевић је био редитељ и главни глумац, а остали главне улоге су припале: Лиљани Љубичић, Владимиру Петровићу, Томиславу Јањићу и Даници Митровић.
У оквиру прославе Дана армије, у Дому ЈНА је 12. децембра приређено вече “Реч и мелодија”. Учествовали су чланови Народног позоришта из Београда: Мира Ступица, Лубинка Бобић, Дивна Ђокић, Љубиша Јовановић, Бранко Плеша, Драгомир Бојанић, Рафаило Блам хармоника. На репертоару су били одломци и монолози песме из Коштане и Романсе.
Одобрен је пројекат за нови биоскоп, а управник биоскопа “Златибор”, Бранко Јеремијић, је објавио да ће биоскоп бити изграђен у току следеће године. Према идејном пројекту архитекте Пантовића, нови биоскоп ће имати 800 тапацираних седишта и нову апаратуру. У настојању да до изгадње новог биоскопа ублажи невоље публике, управница је обећала да ће подићи настрешицу за постојећи биоскоп који је на отвореном простору.
На иницијативу Секретаријата унутрашњих послова, у Дому армије приказано је седам филмова о саобраћају. У Дому су гостовали солисти Радио Скопља. Наступили су Есма Реџепова, Васка Илијева, Никола Бадев, Трио “Зајзи”, а пратио их је квинтет Теодосијевски. Били су награђени великим аплаузом од присутне ужичке публике. На врло ефектан и популаран начин су упозорили на саобраћајне несреће.
У граду је одржана изложба уметничке фотографије. Педесет два аутора из 20 клубова изложили су 145 фотографија. Прву награду је освојио Томислав Петерник из Београда.
Слобода је победила “Мораву” из Светозарева са 2:0, головима Јокића и Митића.
У “Вестима се појави чланак “Старо у новом”: “Као печурке после кише, тако су ницале радње приватних занатлија. И нико не би имао ништа против да напредује и цвета једна делатност нама тако потребна, тако насушна. Постоји један број (додуше не мали) власника приватних радњи, који на социјалистичко друштво и његова кретања и после толико дуго времена гледају крос призму ситносопственичке њихове некадашњице и поред тога што наша штампа и судије за пркршаје често пута жигошу разне, социјалистичком друштву несвојствене, појаве од стране приватних послодаваца. Ипак постоји један број таквих који иду толико далеко у кршењу прописа и нарушавању социјалистичких принципа односа међу људима, да често пута на том пољу често постају носиоци онога што се може назвати старо у новом, онога што је преживело, онога што су наше друштвене норме превазишле и далеко далеко изнад себе оставиле, на крају онога против чега смо се сви борили”. Писало је у “Вестима”. У наставку текста, Александар Стојановић прозива познатог ужичког бојаџију, Косту Вранешевића, да не даје довољно права и пара својим ученицима, радницима.
У прве три недеље децембра забележено је 40 повреда на послу. Највише је било у ГП “Златибор” 10, у Ваљаоници 9, Секцији за одржавање пруге 6, у “Цвети Дабић” 4, у “Трешњици” 4. У Железничкој станици, Ложионици, ЕПСу, Секцији за путеве и Житопромету десиле су се по једна – две повреде. Због повреда на послу је изгубљено 405 радних дана.
Појавила се реклама “Ново-отворена стручна радња за прецизну механику врши стручно и солидно поправку машина писаћих, рачунских, шиваћих, регистар каса, уграђујемо нове делеве”. Радња се налазила се у улици Хероја Јерковића број 8 у Титовом Ужицу.
За преседника Општинског комитета омладине поново је изабран Михајло Ребић, а о омладини су говорили Витомир Чворовић, који је тада био преседник бораца, Петар Антонијевић, тада секретар Општинског комитета Комунистичке партије, Јово Остоић и Илија Миливојевић. Ово се догађало у великој сали Дома ЈНА. На бини је био преседавајући сто прекривен пиротским ћилимом, а иза председавајућих је била позната Титова биста Дома ЈНАц све аранжирано украсним биљем.
Текстилна фабрика “Цвета Дабић” је купила нове машине фрезе, машине за шпуловање, разне ваге, вентилаторе. “Вартекс” је преко летака објавио новогодишњу распродају.
У граду су се, након несташица, појавили лимуни и поморанџе у продавницама “Теразија” и “Градине”, али делом незреле, те је инспекција повукла 100 кг из продаје.
Све Ужчке школе су се укључиле у акцију пошумљавања у околини Ужица, највише на Белој Земљи.
Престао је са радом сервис за туристичке услуге Туристичког савеза среза “Турист”. Њихове послове је преузело предузеће “Ласта”.
План ужичке привреде је за последњих 9 месеци у успону за 3,10%. За последње три године је изграђено у Ужицу 637 станова, што државних, што приватних. Да се присетимо како је почела урбанизација Ужица. Истина је да су се о изгледу Ужица више питали политичари, него урбанисти. Колико се зна, никад није организован форум за изношење њихових мишљења и предлога како је најбоље да се урбанистички мења изглед града. Постојала је варијанта да се пруга Београд – Бар скрене уз речицу Дервенту у селу Поточању, или ближе граду, уз Врела, у правцу Златибора, да се не би рушила најлепша ужичка зграда “Соколана”. Али ни тада није одлучивала о свему струка, него некад и навика, а највише политика.
На мењање старог патријахалног Ужица највише је утицала изградња Ваљаонице бакра у Севојну и њене све веће потребе за изградњом станова. У монографији Ваљаонице бакра и алуминијума, објављеној 1975. године, поводом двадесет пет година од почетка изградње, забележено је да се свима који се сећају како је ужичко и севојничко насеље изгледало 1950. године, на почетку изградње, чини као да су од тада прошли векови.
Занимљиво је да је шведски амбасадор, који је посетио Севојно 26. маја 1955. године, изјавио „да је имао чврсту намеру да посети Титово Ужице“, пошто га је необично интересовало, како стари град „чије име је ушло у историју НОБ-а, али, „због лошег пута“, његова жеља је остала неиспуњена. Могуће је да је одустао због тога што је пут Севојно – Ужице био у изградњи и стављана коцка. Они који се сећају тих дана, памте да је председник општине Витомир Чворовић на зборовима говорио да је свака коцка коштала хиљаду ондашњих динара, па је готово поплочан све самим хиљадаркама у целој својој дужини и ширини!
„Велики задатак стоји пред свим грађанима Титовог Ужица“ писале су ужичке Вести 7. августа 1952. године. „Ваљаоница бакра је захтевала да јој се за почетак идуће године у граду да терен где ће градити стамбене зграде. Захтев је био велики: 900 дужних метара са минималном ширином од 15 метара. Народни одбор је овај захтев смело решио: једногласно је прихваћен предлог да се сва новоградња сконцентрише у главној улици. Било је потребно да се изврше следећа рушења: „Стамбена зграда до Дома ученика у привреди и гвожђарска продавница „Градине“ преко пута ње. Све зграде од пекаре Обрада Јованетића до Берберско- фризерске задруге, изузимајући зграду Давида Новаковића. Даље, све зграде од Хотела „Златибор“, закључно са кућом Драгог Вукосављевића, обе зграде између Градског и Среског одбора и Апотеке, све зграде од Апотеке до Унутрашњих послова на Слануши, све зграде изнад куће Миодрага Ковачевића, Житне пијаце и куће Косте Вранешевића, све зграде између куће која се гради у улици Сердара Мићића и велике Пековића куће, све зграде између четири улице на простору „Труманове“ кафане и Занатске радионице, све зграде између Житног трга и улице у којој је биоскоп „Златибор“. Рушиће се само зграде које се налазе на лицу улице до дубине од 15 метара у унутрашњост. Поред овога, ваљаоници се стављају на располагање сви празни плацеви у главној улици“.
Пре почетка градње станова, у том тешком тренутку, кад се готово од уста одвајало за циглу, цреп, даску, наметнуло се и питање где градити породичне зграде. Мишљења су била подељена. Одлучујућа дискусија између присталица различитих мишљења водила се на седници Радничког савета, 11. и 12. фебруара 1953. године. Од 19 присутних чланова, за градњу у Титовом Ужицу гласало је 16, а за Севојно свега 3 члана. „Тежња за изградњом стамбених објеката у Севојну је културна заосталост поједних личности. Ми морамо ићи тим путем да се наш индустријски радник са ситносопственичким поседом макар и административним путем пресели, да се поседа одрекне и да буде збиља индустријски радник, иначе под овим условима он је за индустрију штетан. Даље, ми не смемо занемаривати ни питање развоја града Титовог Ужица“, наглашено је у дискусији. Пре коначног одмеравања мишљења, потегнути су и ових ови аргументи као: тешкоће у превозу ђака, домаћица, подизање школа, изградња путева, задовољавање културних потреба и друго. Колико је то питање било важно, донета је одлука да се колективу објасни због чега је дата предност изградњи у Титовом Ужицу. Али ова тема је била актуелна и даље, док је нови догађаји нису потиснули и, како је наведено у монографији, пракса потврдила правилност избора основне стамбене локације.
Подаци говоре да су станови грађени напоредо са битком за остваривање радних планова. Нису били ретки случајеви да се на градњи станова радило добровољно, да су уштеде са фабричког градилишта пребациване на побољшавање стамбених прилика, што се постизало преко многих лишавања и разних облика жртвовања.
Ипак се на седници Радничког савета 14. марта 1953. поново распламсала дискусија око тога где градити станове. Резулат је био да се у Титовом Ужицу гради блок „Ц“и да се не граде раздвојене зграде, како је то било предвиђено.
Године 1954. учињен је нови корак: извршена је експропријација нових парцела за изградњу станова у Ужицу, и то: Блок „Б“ на простору од Хотела „Златибор“ до зграде Вукосављевића у улици Сердара Мићића. Блок „Б1“ у улици Маршала Тита, на простору где се налазе Књижара „Победа“ и канцеларија предузећа „Градина“. Парцела до зграде Војног одсека, где су се тада налазиле ковачке и кујунџијске радонице на Слануши. Парцела на углу Сердара Мићића и Маршала Тита на простору од сајџије Петровића до куће Пековића. Слободан плац у улици Маршала Тита, на простору од куће Пековића до куће Алексића. Плац у улици Сердара Мићића, на простору од Апотеке „Здравље“ до зграде Команде милиције.
До 1960. године подигнуто је око 400 станова. А априла 1961, на простору код фудбалског стадиона, почела је изградња два солитера од по 28 станова, а затим и трећег код Алексића Моста и 8 станова у солитеру на Тргу партизана. Од 1961. до 1964. започета су и довршена два солтера у Железничкој улици и солитер у улици Михаила Илића. У изградњи су били станови у улици Душана Вишића, Војводе Маслаћа и два монтажна солитера у Сарајевској улици у Титовом Ужицу.
Од оснивања Ваљаонице бакра до 1973. изграђено је 1.178 станова. Мада је ваљаоница припремала терен за изградњу станова у блоку „Липа“, због недостатка средстава била је принуђена да улогу инвеститора препусти извођачу радова ГП „Златибор“. Први станови у овом блоку завршени су тек 1974. године.
До краја те године предузеће је изградило укупно 1.240 станова. Тако се из дана у дан мењао иглед старе ужичке вароши. Притом су се Ужичани привикавали на стање да им је све на дохват руке, јер су све школе, надлештва, све установе од јавног интереса лоциране што ближе центру, па можда и зато сада некима изгледа пребукиран.
Вратимо се у 1960. Пријава је поднета и против грађевинског предузећа “Златибор” и његовог шефа комерцијалног сектора Љуба Ћосића “због закључења писмених уговара са лицима којима је, преко ГП “Златибор”, омогућено да на шпекулатски начин стекну противправну имовинску корист и оштете друштвену заједницу”. Златибор се ширио и отварао нова градилишта, овога пута у Београду.
Кривично веће окружног суда осудило је на две и по године службеника Јована Спасојевића. Он је радио у продавници “Дуван 7” на Железничкој станици (данас кафана Ћира) и свакога дана од пазара узимао суму новца и на тај начин присвојио 282.677 динара. Признао је да је новац дао на коцку, пиће и певачице, често лумпујући по ужичким кафанама.
У “Вестима” се појавио оглас: Изгубљена су једна крмача без длаке, “пуљкаста” око 50 кг и прасе расе беркшир, ноге “путасте” око 25 кг. Нестали су 15 овог месеца. Јавити се уз награду Милораду Чолићу Севојно.
