Fauna i flora

1082

U 19.veku prirodni uslovi u Srbiji bili su veoma povoljni. Ona je po broju biljnih vrsta, 2.500 autohtonih biljnih vrsta, prestavljala šumom najbogatije područje čitave Evrope. Pored hrastovih, bukovih, jasenovih i borovih šuma, u tadašnjoj Srbiji je bilo dosta šuma divljih oraha i dudova, srebrnih topola, bagremova, divljih jabuka, krušaka, trešanja i šljiva. Pored staza koje vode kroz šume bilo je mnogo bohorova divljih jagoda. Proplanci šuma su bili bogati kupinama. Ledine su bile prekrivene ljutičicama i krasuljcima, carevčicama, poznatijim kao “dan i noć”, mlečikama , jagorčevinom, jaglikom, spomenkom i veronikom, orhidejama svih vrsta i divljim belim lukom, mrazovcem i drenjinama. Grmlje je prošarano kozincem, divljim hmeljem i lozom, žutilovkom i kupinom, belim i crnim glogom. Vinovom lozom su prekriveni obronci pored Smedereva, Požarevca, Negotina i kod manastira Ravanice, koju su u Srbiju doneli Rimljani, od koje se dobija kvalitetno belo i crno vino. Iz vinogorja su bila i najbolja srpska vina.

Seoska kuća u Užičkom kraju (Kanicova ilustracija)
Seoska kuća u Užičkom kraju (Kanicova ilustracija)

U unutrašnjosti Srbije kuće su bile okružene voćnjacima sa stablima trešanja, jabuka, šljiva i krušaka, čije su plodove sušili i izvozili u velikim količinama. Takođe, šljivovica se pekla u velikim količinama i bila najomiljenije piće. Tada je u okolini Kruševca bilo čitavih šuma šljive. Najbolje šljive su uspevale u Šumadiji. Od mahunastih biljaka se najviše gajio pasulj, a krompir i povrće se gotovo samo gajilo u okolini Beograda i nekih većih srpskih varoši. Po celoj zemlji najviše se gajila takozvana “turska pšenica”, kukuruz, lubenice, tikve, paprike, beli i crni luk; žitarice i pšenica najviše su se gajile uz Savu i Dunav, a u svim krajevima zemlje se najčešće mogao videti ječam, zob, proso i pir. Kudelja je uzgajana skoro u svakoj kući, delom za sopstvene potrebe, delom za prodaju. Tadašnji srpski duvan je bio tamne boje i najbolje je uspevao oko Kraljeva, Aleksinca i Čačka.

Koliko je bilo šumsko bogastvo, pokazuju i podaci o raznovrsnom drveću u užičkom kraju sa kraja 18. i početkom 19. veka. Do nadmorske visine do 500 – 800 metara rasli su: hrast, cer, brest, jasen, lipa, klen, grab, dren, divlja kruška, a bilo je i puzavica. U gajevima i šumama i pored reka i rečica rasli su veliki lužnjaci i jasenovi, a na vlažnim terenima vrbe, jove i topole. Po brdima i planinama nalazile su se bukove šume. Počev od 600 metara nadmorske visine, rasli su crni i beli bor, smrečove šume i mnogo drugih vrsta drveća. Čigota, Tornik i Maljen bili su poznati po planinskim pašnjacima, koji su nastali na mestu isečenih ili krčenih, najčešće bukovih ili smrečovih šuma.

Na početku 19. veka, ako se uzme stepen privrednog razvitka uz ustanak, može se reći da je ondašnje stanovništvo daleko više zavisilo od šuma nego kasnije. Drvo je služilo za ogrev, građu, za pokućanstvo, šume su bile veoma važne za ishranu velikog broja domaćih životinja. Za većinu potrebnog, stanovništo je išlo u šumu, koristili su ih i da se zaštite od opasnosti u dobro organizovanim zbegovima. Putopisci toga vremena primetili su velika neiskorišćena stabla, koja su ležala oborena i trulila po zemlji. Razlog su sigurno bili loši putevi i nemogućnost prevoza. U šumama je živelo mnoštvo divljači i ptica, mnogo zverinja i ptica grabljivica. To je bila stalna opasnost po za stoku i ljude, a činili su štetu i usevima.

Užički kraj je bio pun šuma, izuzev malih ravnih površina od Ražane do Kosjerića, između Crnoga Vrha i Crnokose, pored reke Lužnice, kod Požege i između mesta Acinog Broda (brod se u tom vremenu nazivao prelaz preko reke) do sela Bedine Varoši pored Moravice. Takođe, pored Moravice, u samom tada selu Arilju, pored Đetinje od sela Sevojna, pa do sela Zlakuse i zapadno, ispod Kremana do Stapara od Branešaca do Šljivovice. Ravnice ima i pored Drine, od Rasišta do Bačevaca uz reku Rogačicu i Pilicu. To se može videti i na karti, koju je uradio Stojan Obradović. Uradio je, za to vreme, veoma pažljivo; naznačio je izohipse, obeležio toponomastiku, oronimaja, hidronimaja.

Šume i proplanci užičkoga kraja
Šume i proplanci užičkoga kraja

Te plodne ravnice su davale dobre prinose. Tada su planine Murtenica, Tornik, Vigor, Šargan, Ivica i Tara bile prekrivene borovim šumama, jelama i omorikama, smrečom. Na njima je bilo veoma malo bukvi i drugog drveća. Slično je bilo i na Goliji, Javoru na Maljenu, Crnom Vrhu, Bukovima, Povlenu, samo što na ovim planinama nije bilo omorike (u nekim delovima užičkog kraja i danas tako nazivaju smreču). Pančićeva omorika, nastariji četinar iz ledenog doba, rastao je samo na planini Tari. Borova je bilo belih i crnih. Od belih borova su građu sekli testerama, a od crnoga se dobijao katran i luč, koji se upotrebljavao umesto sveća, jer je imao u sebi previše smole. Često se događalo za vreme letnjih vrućina, najčešće dana kada nije bilo oblaka, da se šuma crnoga bora zapali i cela planina izgori. Jele i omorike tadašnje stanovništvo je ređe upotrebljavalo. Na drugim planinama i brdima užičkoga kraja je bilo dosta obične šume popunjene bukvom, cerom, raznim vrstama hrasta, lipama, brestovima, klenovima, glogom, leskama, brezama, topolama, jasikama, vrbom, smrekom na kojoj raste venja. Bilo je dosta i različitoga grmlja, idealnog za skrivanje hajduka.

Drvenasta biljka ruj
Drvenasta biljka ruj

Bilo je mnogo žbunaste, šibljikaste biljke, žutoga cveta, zvane ruj, koji se upotrebljavao za bojenje u žućkastocrveno i štavljenje kože. Po ovoj biljci se Zlatibor do 1875. godine zvao Ruj, a kad je rujanski srez podeljen na zlatiborski i ariljski, ovo ime se potpuno izgubilo. Bilo je mnogo divljih i pitomih kupina, malina, borovnica kao i nekih vrsta loze, koja je najčešće uspevala na manjoj nadmorskoj visini. Prilikom iskopavanja i restauracije manastira ”Uvac” na Zlatiboru, krajem devedesetih godina dvadesetog veka, pronađena je loza stara skoro tri veka, manastir se nalazi u dolini koja je na nadmorskoj visini nešto višoj od 400 metara.

Oko kuća u Užicu kao i po celom kraju, u blizini kuća stanovništva, srpskog a naročito Turskog, raslo je i rađalo voće u ogromnom broju. Bilo je raznih vrsta jabuka, krušaka, višanja, trešanja, oraha, oskoruše, dudova, šljive, bagrenja. Na početku 19. veka najviše su sađene i gajene šljive. Postoji zapisnik iz 1834. godine, koji govori da je u crnogorskoj knežini bilo 94.983 stabala šljive, a najviše u Kosjeriću – skoro 5.000 stabala, a zatim jabuke, kruške, trešnje, višnje, oraha, koji su najčešće rasli sami, ponegde i oskoruše. Voće se koristilo kao sveže i prerađeno. Poprilično je pečena rakija, naročito od šljiva. Rakija je bila narodno piće, koje su najviše pili muškarci. U ishrani je dosta bilo zastupljeno sušeno voće. Voće je sađeno i pored puteva. Užice, koje je tada pripadalo tusko-itočnjačkom tipu varoši, u svojim je mahalama i u neposrednoj blizini imalo prelepih voćnjaka. Po odlasku Turaka, vođnjake su kupovale vojvode, i druge starešine, kao i imućniji ljudi. U arhivi postoje tapije da su neke voćnjake kupili Miloš Obrenović, Lazar Mutap, hadži Melentije Stevanović, a jedan je poklonjen u selu Visibabi Aleksi Popoviću. U to vreme nije bilo biljnih bolesti, ali je neke voćnjake pustošio gubar.
Po svom prostoru užičkoga kraja raslo je lekovito bilje, kojim se tada stanovništvo najčešće lečilo. Ipak, i tu je bilo biljaka koje su u tom vremenu samo rasle u užičkom kraju. To su bile zdravac, zeljasta, lekovita biljka, jakog crnogo korena, prijatnog mirisa. Lincura ili kako je narod zvao ”srčanik”, imala je veliku primenu u medicini i zbog neorganizovane eksplatacije kasnije sasvim istrebljena na Zlatiboru i Tari, iako je bila zaštićena. Borovnice, koja je rasla samo gde su borovi, jele i omorike, najviše je bilo na Jelovoj gori, gde je i danas ima. Biljka zvana Kraljevac, ”Kravljak”, najčeće je davana dojiljama. Bilo je dosta gljiva, koje su pomagale stanovništvu da u nerodnim godina lakše prežive. Najviše je bilo škripaca, šmrčaka, kaluđerki, rudnjača.
Stanovnici užičkoga kraja od domaćih životinja najčeše su držala goveda, konje, ovce, svinje, magarce, pse i mačke. Od pernatih životinja bile su zastupljene ćurke, kokoške, guske, patke, a bilo je i golubova.

Mrki tarski medved
Mrki tarski medved

Po šumama i pustarama kraja bilo je poprilično medveda, mnogo vukova, divljih svinja, srna, divokoza, lisica, zečeva, jazavaca, kuna, vidri, veverica, ježeva, tvorova od kojih su svi zazirali, krtica, što je se znalo po velikom broju krtičnjaka,. Bilo je veliki broj poljskih miševa koje su lovili takođe veliki broj orlova i jastrebova… bilo je i roda, čaplji, divljih gusaka i patki, divljih kokoški, velikih petlova, koje je narod zvao ”gluvaći”, bilo je i tetrebova, labudova, sokolova, koje su zvali ”akmidže” i koji su obučavani za lov. Bilo je mnogo sitnih divljih planinskih kokica, jarebica, prepelica, golubova, mnogo ptica pevačica slavuja, štiglića – “koji su u toj tada nedirnutoj prirodi i životu u njoj davali jednu posebanu ugodnost”. Od insekata najčeće su se mogli videti mnoštvo raznih leptirova belih, crnih, žutih, šareni, pirgavih, a tu je živeo i najlepši evropski leptir ”Apatura Ilia Osak”, oko reke Pilice.

Apatura Ilia Osak
Apatura Ilia Osak

Ovi leptirovi osrednje veličine, veoma hitri, tankog i šiljastog tela, svetlih i zagasito crnih krila, koja se prelivaju u zagasito plavu boju. Često se mogao videti poveći jelenak i mnoštvo svitaca, koji su svetleli u ogromnom broju, kada je zrelo žito. Narod su mučile buve, vaške, stenice, moljci… bilo je veliki broj različitih vrsta mrava, skakavaca… mnogo vrsta žaba, kornjača i u vodi i na kopnu. Najčešće su se sretale tri vrste guštera mnogo vrsta zmija: crnih barskih, belih dugačkih i tromih žutih većih od metara, smukova debelih kao ruka. Od otrovnih, najviše je bilo šarki koje su živele u kamenjarima i od koje su ljude najčeće napadali a često je bilo i žrtava. Ipak se priroda pobrinula, bilo je dosta slepića koji su opet tamanili otrovnice.

Srpske reke su tada bile prebogate ribom; jesetrom, šaranom i mrunom, grgečom i pastrmkom. Iako ih je na početku bilo mnogo, krajem devetnestog veka medveda, vukova, veprova i risova je bilo malo. Zato je jelena, srna, zečeva i lisica bilo u tako velikom broju, da su se svuda mogli videti.
Po planinskim pećinama i na ostrvima u Dunavu i Savi bilo je mnogo rečnih ptica, a samim tim i ptica grabljivica. Strandica, prepelica, šljuka je bilo u ravnicama.
Sem Drine i Morave. sve reke u užičkom kraju su tada, kada nije bilo brana i veštačkih jezera bile uske brze i plitke. U njima je živelo mnoštvo sitne ribe, koja je bila veoma ukusna. Najčešće su to bile pastrmke, klenovi, puzije, crvenperke, skobalji, peševi vretenaci. U Drini je za razliku bilo šarana, mladica, štuka i somova, veoma velikih somova. Svih ovih vrsta je bilo i u Moravi, koja je bila poznata po štukama i linjakovima. Rakova je bilo mnoštvo u svim rekama, što znači da su bile čiste i voda se iz svih mogla piti. Vazduh planinski zdrav, močvara nije bilo.

Jedno napredno srpsko seosko domaćinstvo (Kanicova ilustracija)
Jedno napredno srpsko seosko domaćinstvo (Kanicova ilustracija)

Tada su se više rađala muška deca, bilo je više muškaraca, koji su živeli duže od žena. Bilo je dosta starih koji su doživeli i 130 godina. Stanovništvo je bilo više siromašno nego dobrostojeće. Na početku druge polovine ovoga veka trećina stanovništva su bile Ere, koji su došli iz Turske (Bosne i Hercegovine). Patrijahalno se živelo u zadrugama u kojima je bilo do sedam porodica, u kojima je živelo i do 60 duša. Bilo je slučajeva da zdravi i vispreni starci imaju i 12 oženjenih sinova. Ljudi su bili zdravi, krepki, bistri, jasni u govoru i mislima. Planine su im bile kao rođene kuće u kojima su živeli slobodno. Zreli muškarci nisu se razdvajali od oružja, nosili su ga i na posao i na sabore, čak i u crkvu. Bili su sa njim veoma vešti, odlični strelci, tako i lovci. Među sobom su živeli dosta mirno, ali je bilo slučajeva da su se rđavi i od svih odbačeni odmetali u hajduke. Ipak, u najviše slučajeva su poštovali datu reč. Najveći bes su tada stanovnici užičkoga kraja pokazivali ako bi ih ko uvredio. Bili su to gordi ljudi, velike snage i izdržljivosti.