Zašto se Vučko odmetnuo u hajduke?

39

Istoričar Milan Đ. Milićević (1831–1908) je šezdesetih godina 19. veka boravio na Zlatiboru i u Užicu. Zapisao je da „ne može čovek da pojmi onu lakost sa kojom se ovde odmeću u hajduke. Ako se ko hoće da osveti kome, on se odmeće; ako se boji da mu starešina naloži kakvu policajnu kaštigu, on beži u hajduke…”. Užički kraj je bio savršen za hajdučiju, retko naseljena oblast, sela razbacana među brdima, šumovit teren bez puteva, blizina granice, a i stanovništvo nije bilo od raskida da ponekad malo jatakuje, pošto su hajduci bili poznati kao darežljivi prema seoskoj sirotinji. Nije bilo bez značaja i saznanje da na taj način ratuju sa državom, koja im je uvek nekim porezima gulila kožu s leđa.

Hajduci
Hajduci

Tadašnja kneževina Srbija, a kasnije i kraljevina, potrošila je decenije da stane na put hajdučiji. Panduri su bili u pripravnosti, češljali teren, postavljali zasede, često se dešavalo da neki hajduk upadne u zamku. Bilo je i onih lukavih kao lija, koje nisu mogli da uhvate, a onda su pokušavali da ih ubiju. Ako bi ga uhvatili, suđenja su bila javna, da bi narodu pokazali šta čeka hajduke i njihove jatake. Slično je bilo kao i na Divljem zapadu, raspisivane su poternice i ucenjivane hajdučke glave za povelike sume novca. Retko je bilo milosti kada je hajdučija bila u pitanju. Ipak, u slučaju hajduka Vučka, zabeleženo je da je i to bilo moguće.

Vratimo se uz pomoć vremeplova, arhiva Udruženja Užičanstveno u Užice devetnaestog veka, da saznamo zašto su se mnogi iz užičkog kraja odmetali u hajduke. Tog aprila 1867. godine hajduk Vučko iz zaseoka Pariza, u selu Visokoj, bio je u Okružnom zatvoru u prizemlju zgrade gde se danas nalazi Gradska galerija. Vučko je imao samo 20 godina. Bio je neženjen, do tada neosuđivan, predao se vlastima kada je shvatio besmislenost svoga položaja. U svom saslušanju jasno je govorio o tome.

Predaja hajduka
Predaja hajduka

Na pitanje zašto je otišao u hajduke, Vučko „Parizović“ je rekao: „Odoh zbog sirotinje i golotinje“. U daljem toku saslušanja on dalje govori, da ga je na to zlo navratio hajduk Novak Lazarević, koji je tada već „bio“ poginuo u Turskoj. „Nismo mogli bez leba živeti, nego smo noću kod nepoznatih ljudi dolazili: ponešto su nam hrane sami ljudi davali, a po nešto smo i sami uzimali“. Tako je govorio na salušanju hajduk, što je ostalo sačuvano u policijskom zapisniku. Iz saslušanja se zapaža očevidna težnja da se izbegne odgovornost. Hajduk izjavljuje da nije imao jataka i da se kretao samo po turskoj teritoriji, kad mu je to „prometanje“ dosadilo, Vučko je uvideo svoju tešku situaciju: „Sad više nemam kud. Vlasti sam došao, pa nek čini sa mnom što zakon donosi.“

U vremenu kad su hajdučki zločini u užičkom kraju mogli biti i bili previše brutalni i završavali se čitavim pokoljima, saslušanje hajduka Vučka deluje tako da danas posle skoro vek i po izaziva osećanje sažaljenja nad ljudskim sudbinama toga vremena. Mladić Vučko, iz Visokog zaseoka Pariza, ponavljao je razigrano: „Neka vlast čini šta hoće.“

Izgleda da je u ovom slučaju i kod vlasti preovladao humani momenat. Opština sela Visoka dala je svoje uverenje, napisano i potpisano, da je ovaj mladić bio dobrog vladanja, da nije bio nijednom kažnjen, da nije krao, da nije sa rđavim društvom išao, „niti ma šta rđavo činio pre nego se odmetnuo u hajduke“. A u ovom saslušanju „Parizović“ naglašava da nije učinio nikakav zločin. Sudski postupak u ovom retkom slučaju nije završen nekom većom kaznom.

Priloženi crteži su nepoznatog autora 19 veka.