Kako su se stanovnici Užica oblačili tokom devetnestog veka? Nošnja u varošima bila je istog kroja, ali kod bogatijih skupocenija. Iako su između srpske i turske nošnje postojale znatne razlike, a pojedine starešine, trgovci i činovnici nastojali da svoje odevanje prilagode evropskoj, još dugo se osećao turski uticaj u odevanju u varošima, pa tako i u Užicu.
Pokušaću da izgradim nekakav redosled u načinu oblačenja Užičana. Muška seoska nošnja na početkom 19. veka je bila slična. Njeni osnovni delovi bili su: gunj, čakšire, čarapre i opanci. Prota Matija Nenadović pominje i ove delove nošnje: ječarmu, bez rukava, džube, dugu godnju haljinu bez rukava, crvene japundže, crveni ćurak i toke. U vreme Prvoga ustanka nosili su: jelek – grudnjak, gunjče i gunj dugačak do kolena, čakšire, čarape, opanke. Gunj je bio najčešće od sura sukna, ponajviše sa rukavima do niže kolena. Bilo ih je i bez rukava – dugačkih i kratkih. Kroj je bio različit – uzak u grudima, a širok u peševima ili podjednako širok. Ispod gunja se nosio kratak zubun. U toku ustanka gunjeve su počeli ukrašavati gajtanima, a kasnije, kada je turska vlast oslabila, to je prešlo u običaj. U užičkoj i sokolskoj nahiji obično su ukrašavani crvenim gajtanima. U užičkom kraju se nosio i đečarma, grudnjak bez rukava.
Čakšire su bile širokog tura i uskih nogavica, ali su se osile i sasvim uzane. Najveći broj seljaka je nosio široke čakšire. Boja sukna je različitih boja, mrke, bele, plave, da bi docnije preovladale čakšire od crnog sukna.
Seoska nošnja se leti menjala, košulja i gaće su nisu više samo bili rublje, već i gornja odela. Košulje od konopljinog platna, ređe od lana, nosile su se preko gaća do kolena, sa širokim, često izvezenim rukavima i “kolijerom”. Gaće su bile dugačke i široke. Leti su se nosile umesto čakšira. Poznate su i pelengaće sa malim turom i širokim nogavicama, koje su dopirale do kolena. O košulji se nosio i vunen pojas, načešće crvene boje.
Čarape su bile vunene do polovine listova. Na nogama su se nosili opanci. Većinom su bili prostijeg oblika, ali je imalo i lepših.
U vreme ratnih pohoda opanke su nosili i Karađorđe i Miloš Obrenović, kao i druge vojvode. Od kapa za vreme ustanka se najčešće nosio fes, zimi šubare crne i bele boje. U užičkom kraju je oko glave uglavnom nošen crveni pojas ka šal. Hajduci su nosili na glavi “đelepoše ili fesove ili svilene kape kićanke”. Ispod kape nošen je perčin, duga pletenica. Karađorđe je iz praktičnih razloga naredio da se perčini odseku.
O ženskoj seoskoj nošnji s početka 19. veka malo je toga ostalo zapisano: “Žene nose isto tako narodno odelo, ali različito po staležima. Na glavi jedna bela marama, kao u svih Slovena, a devojke nose crvenu kapicu… Kosa upletena u dve debele kike. Košulja je spreda zakopčana jednom iglom ili kopčom, retko prošivena crvenom vunicom, kao kod Morlaka. Preko toga dolazi kratki, mahom mrki zubun. Oko njega običan pojas i kecelja načinjena u vidu tepiha. Žene nose crne čarape, a devojke prugaste u više boja, a umesto cipela opanke kao ljudi. Većnom su odeću proizvodile same žene. One su prele, tkale lan i vunu, tkale su platno i sukno, bojile ga i šile, vezle, plele čarape i rukavice.
Bilo je i “stajaćih haljina”, koje su se nosile u sevečanim prilikama, ugasito plave čohane čakšire, đečermi i korprana od takve iste čoje, nove kape i opanci.
Ustaničku vojsku je sačinjavao narod, pa je tako najveći broj ustanika nosio seljačko odelo. Pošto su 1809. organizovane regularne jedinice, tada je uvedena i uniforma. Ustaničke vođe su imale većinom raskošnu nošnju, koja je u osnovi imala varoški izgled. Miloš Obrenović je nosio kitnjasto vojvodsko varoško odelo, koje je bilo crvene boje. U početku, odeća starešina je bila slična turskoj. Postepeno, pod uticajem Rusa, prilgođavala se savremenoj vojničkoj modi. Evropski uticaj se najviše primećivao u kasnijim godinama ustanka.
Sveštenici i kaluđeri su se “po grčki” nosili. Odelo viših sveštenika je bilo bogatije i u boji, ostali su se skromnije oblačili, može se reći čak i neugledno. Pirih je zapisao: Sveštenici nose dugu crnu kosu, koja im pada u dvema pletenicama niz leđa, dugo široko gornje odelo “mantija”, i dugu haljinu od svile. Izvan službe nose somotsku kapu i uvek dugu bradu”. Vuk je pisao: “Kad je pop kod svoje kuće, on radi svake domaće poslove kao i ostali ljudi. Popovi samo ne nose crvene kape na glavi, nego crnu šubaru ili varošku kapu od čoje crnjkase; a ostale sve aljine nose kao i ostali ljudi. Brada im je najveća razlika od naroda prostoga; a dekoji, osobito dok su još mladi, briju i nju.”
Decu su oblačili isto kao što su se oblačili odrasli, kako u gradovima tako i u selu. Tek u toku treće i četvrte decenije dvadesetog veka počinju u srpskim varošima, pa i u Užicu, bogatiji da na poseban način oblače decu.
Posle odlaska Turaka, po materijalu i boji i obliku varoška nošnja bila je nešto raznovrsnija od seoske. U njoj je bilo čoje i svile. Preovlađivala je plava boja. Užičani si polagali na svoje odevanje. Ona se satojala od kape dinjare – kriškare ili fesa, dugačke košulje, čakšire širokih do kolena, a od kolena do članaka uzanih, od sukna ili čoje zimi, a leti dozluka, duge šarene anterije, šarenog svilenog pojasa i gornje dugačke haljine, kabanice.
Turci su raji zabranjivali da nosi zelenu boju, nisu davali da se nose “lepe haljine”, kao što su u Turaka, na primer, šalovi oko glave, toka, dolama, vezenih zlatom i srebrom. Trebalo je po haljinama da se pozna ko je raja, a ko Turčin.
Sa oslobođenjem od Turaka, ustanička Srbija postaje otvorena susednim zemljama i strancima, njihovom uticajima. Srbi počinju da prihvataju nov način odevanja, naročito preko Austrije i Rusije, od Srba koji su tamo jedno vreme boravili. Tada je započela evropeizacija nošnje u Srbiji. To se prvo videlo kod činovnika i starešina, vojnoj odeći, iščezavaju izrazito istočnjački delovi odeće iz odevanja Užičana naročito onih bogatijih. Za razliku od gradskog, seosko stanovništvo je još dugo zadržalo svoju nošnju i njene etničke specifičnosti.
Kada su bili svečano obučeni, a oni bogatiji svakodnevno, nosili su izvezene koporane sa dugačkim rukavima, sašivene od fine uvozne čoje, obično plave ili mrke boje. Taj koporan je bio u predelu stomaka obavijen svilenim pojasom u više boja, koje su proizvodile ručne tkačkih radionica, uglavnom iz Prizrena, Beograda i Sarajeva. U te vešto zategnute pojaseve su stavljane burmutice ili kutije sa duvanom i papirom za uvijanje cigareta. Tu za pojasom je takođe bio smešten i čibuk, a kod onih bogatih se mogla naći veoma dugačka lula od ćilibara ili supocene slonove kosti. Siromašni strasni pušači su imali sličnu napravu, ali napravljenu od skromno izrezbarenog drveta. Sa desne strane, niz nogu, na kajišu koji se nalazio ispod pojasa, okačena o zlatan ili srebrni lanac, visila je obavezna britva. Korice ovog tradicionalnog sečiva su bile iskovane od pozlaćenih metala, najčešće mesinga, a one namenjene masovnoj upotrebi bile su izdubljene od roga ili životinjskih kostiju. Kraće vreme za pojas su u modi bile zadenuti pištolji zvani “Kremenjaši” ili “Kuburaši”.
Posebne su bile čakšire, koje su se od pojasa pa sve do kolena poprilično širile, zanemarujući bilo kakvu toleranciju struka. Imale su i jednu vrstu treće nogavice, takozvani “tur”. Taj tur, se oko bedara, u vidu zaobljenog trougla spuštao trideset do četrdeset santimetara. Ove čakšire su se znatno sužavale i to od kolena do stopala, tako da su nogavice pri dnu, sa spoljne i unutrašnje strane, tim rasekom pokrivale skoro čitavu petu i ris. Na nogama su se nosile čarape, od obuće su se najviše nosile čizme od meke kože sa malim sarama, koje su nešto kasnije zamenile poluduboke šiljaste cipele. Ako ovu obuću poredimo sa nekom od današnjih cipela, moglo bi se reći da su najviše ličile na današnje moderne “mokasine”.
Zimi, za vreme “Jovanjskih mrazeva”, kada se čak i Đetinja ledila, Užičani su nosili jednu specijalnu vrstu ćurka ili kaftana, koji su zvali kaput ili bunda. “Lice” ovoga kaputa bilo je od sašiveno od posebne vrste venecijanske satenske, deblje svile, dok je postava krojena i šivena od plemenitog krzna. I siromašniji Užičani su imali isti smisao za eleganciju, svilu su zamenjivali jeftinom čojom ili tanko izvaljanim suknom. Taj kaput se zvao “zimnjak” i bio skrojen “na jedan red”, čije su ivice bile ukrašene postavljenim krznom, tako da se kopče koje su spajale levu i desnu stranu ovog kaputa nisu videle.
Leti, kada pripekne, umesto koporana, preko košulje se nosila takozvana bluza ili svilenica, koja je po svim svojim ivicama bila izvezena crnim koncem, a u bogatijoj varijanti srmenim nitima zlatne i srebrnaste boje. Dužina ove bluze nije pokrivala stomak, već se spuštala samo do pojasa. Letnje čakšire su bile istoga kroja kao i zimske, prilagođene lakom materijalu. Bogatiji su nosili svilene materijale, dok su se siromašniji zadovoljavali prtenim obojenim platnom, koje je većina proizvodila u kućnoj radinosti.
Na glavi se, bez razlike na uzrast, nosio fes, kao po nekom nepisanom pravilu. Nosio se tamno crveni fes sa velikom kićankom, ali ta kapa, na temenu, nije bila poravnana, kao kod muslimana u Sandžaku, Bosni i Hercegovini, već je svojom dužinom, u vrhu, pravila kupasti špic, bivajući slobodno povijena na levu ili desnu stranu.
Uz ovu nošnju, poveći broj Užičana je tada u rukama prebirao ćilibarske ili drvene brojanice, koje bi im kada su bili u poslu, zauzetih ruku, visile oko vrata kao đerdani. Poslednji Užičanin koji nosio takvu nošnju u čaršiji, sve do svoje smrti 1938. godine, bio je stari Rakić, vlasnik čuvene trgovačke firme “Rakić i Kompanija”.
Što se tiče muških frizura, pošto je Karađorđe naredio da se oseče perčin, Užičanima je bilo važno jedino to da kosa bude uredna i čista, sve ostalo što se tiče frizure, nije bilo važno. Ali, gajen je poseban odnos prema brkovima, čiji su krajevi stizali do iza ušiju. Bilo je i onih “brka” čiji se ukras završavao na pola obraza, pa su ih, u danas poznatom stilu Salvadora Dalija, terali nagore. Neki su nosili takozvane “brkove na turski način”. Takve brčine su padale polukružno niz obraz, a njihovi krajevi su dopirali skoro do donje vilice. Za održavanje ovakvih brkova nije trebalo mnogo truda, pa su bili većinom u “masovnoj upotrebi”.
Užičanke su se odevale pod znatnim uticajem orjetalne mode koja se, znatno, razlikovala od svog orginala pod uticajem srbijanskog, odnosno prizrenskog načina odevanja. To je bilo ovako: Crveno ili zeleno gornje odelo od somota ili nekih finijih tkanina, anterija od bogatog štofa, krzno, dugačke haljine do članaka, razni pojasevi, šalovi, čarape i papuče. Pojedini delovi odeće varoških žena su nabavljani pod uticajem evropske mode. Uz to se nosio nakit: ukrasni biseri, minđuše, prstenje, broševi, dukati, novac. Poseban ukras na ženskoj nošnji činila je posebno skrojena bluza, sašivena od materijala zvanog “kosovska svila”, koja je pokrivala donji deo vrata, a u struku bila lako sužena. Zanimljiv je podatak da je 1809. godine doneta naredba o ograničavanju raskoši, kojom je u ustaničkoj Srbiji zabranjeno nošenje ženskog nakita. Smatrano je da je kinđurenje deo turskih običaja. Dole su Užičanke nosile usku i do članaka dugu suknju, sašivenu od fine čoje ili somota. Leti je ova suknja bila nešto drugačijeg kroja, šireg. Užičke dame su je šile od lakih često svilenih materijala. Za razliku od zimske bluze, letnja je imala nešto slobodniji vrat i “tri četvrt” široke rukave, ukrašene čipkom ili vezom.
Deo stare srpske gradske nošnje koji se najduže zadržao, čak do godina pred Drugi svetski rat, je libade. Zimi je to bio obavezan deo odeće svake Užičanke, koja ga nije skidala ni u proleće, rano i pozno leto! To je zasigurno bio najvažniji deo garderobe svake Užičanke. Naravno, nisu u svim sezonama nosile isto libade. Za vreme zime, kada bi mraz i sneg okovali Užice, nosio bi se dugački, među Užičankama zasigurno i najpopularniji, “zimski” libade. Taj zimski libade nije bio tako dug kako mu je ime govorilo, protezao se od ramena do iznad kolena. Deo koji on nije “štitio”, štitila je dugačka topla suknja, štiteći nezaštićene noge.
Materijal za lice ove praktične i orginalne odeće upotrebljavao se svileni saten. Njena postava se nije mogla zamisliti ako nije bila od toplog jagnjećeg, zečijeg ili lisičijeg šišanog krzana.
Kroj dugačkog libadea bio je veoma interesantan. Ova vrsta ženske nošnje se takođe šila, poput tadašnjih muških zimskih kaputa, “na jedan red”. Obe suprotne ivice bile su ukrašene porubljenim krznom, tako da se kopče, koje su spajale jednu u drugu stranu, nisu videle, bivajući prišivene za samu postavu. Takav libade se zakopčavao od vrata, pa sve do stomaka.
U delu ukrasno naboranog struka po svom svojom dužinom, do iznad kolena, ova anterija se postepeno širila, da bi sa svoje prednje strane, od pasa pa na dole, pravila dva pravilna, poluovalna “peša”, za razliku od leđa, koja su bila potpuno zatvorena. Da dugo, zimsko libade ili popularna bundica, postane uzor ondašnje elegancije, bio je potreban pravi majstor. Loš majstor nije mogao da ga napravi. Mali broj majstora ćurčija je moglo da garantuje u Užicu pravilan kroj i šivenje ovoga popularnog dela odeće mladih i starih Užičanki. Bili su to pravi umetnici svoga zanata, naročito kada su slagali i prišivali krznenu postavu. Za raliku od ovih čarobnjaka ćurčiskog zanata, “srednji”, “laki” ili “ženski” libade šile su užičke terazije, retko neki veštiji abadžija.
Suprotni delovi prednje strane ovoga popularnog odevnog predmeta, činila su dva poluovalna otvora. Tako su grudi i vrat bili potpuno slobodni, sve do struka, gde su se ova dva dela spajala unutrašnjim kopčama, ili spoljnim elipsioidnim tokama, takozvanim “Srebrnicima”.
Dvadeset santimetara ispod struka, sa prednje strane, formirala su se, takođe, dva poluovalna “peša”, dok su se ovde leđa, uz pomoć tek primetnih nabora, bila potpuno zatvotrena. “Laki” libade se širio od tanjeg crnog satena, a postava se prišivala od obaveznih, glatkih svilenih materijala.
Poslednji, najbrojniji i najomiljeniji “kratki” ili “devojački” libade, pravljen je od specijalne vrste uvezenog somota venecijanske tanke čoje i raznobojne satenske svile. Ovaj zavodljivi deo garderobe užičkih udavača ličio je na seoski, šumadiski ženski jelek, koji je za razliku od njega imao dugačke rukave. Kod bogatijih užičkih devojaka bio je ukrašen raznim ornamentima, izvezenim ramenim koncem zlatne ili srebrne boje, naročito sredinom leđa, prednjom i bočnom, stranama.
One udavače koje su imale skromniji miraz nosile su “devojački libade” uglavnom od satena. Ovaj je bio opšiven po ivicama tankom, naknadno izvezenom, ukrsnom linijom od svilenog konca ili ukrašen trakama veselih boja. Uz popularni libade obično se nosila dugačka, poluuska suknja, koja se postepeno širila od kolena prema stopalu. Uglavnom, ovakva odora se oblačila nedeljom ili za praznike, o Božiću, Uskrsu, slavama. Običnim danima je nju, prema godišnjim dobima, zamenjivao pleteni veliki ili mali vuneni šal, koji se ukrštao i vezivao sa preda, ponekad i odpozadi.
Obuća Užičanki u devetnestom veku se dugo nije menjala. Dosta vremena pošto su Turci tj, muslimani otišli, Užičanke su nosile na nogama popularne nanule. Zimi su obuvale vrstu mekanih čizmica, sa veoma plitkim sarama, koje su malo prelazile nožni članak. Dvadesetih godina ovoga devetnestog veka, pojavile su se poluduboke cipele sa kopčama i zimske cipele zvane “šniranice”, uske, pripijene uz nogu do polovine lista. Leti su Užičkanke obuvale lagane sandale od meke kože, sa poluotvorenim razrezima. Ove letnje cipele su imale niske potpetice. Isto kao u slučaju linbadeta, i ove cipele su nošene u svečanim prilikama, a običnim danima su ih menjale svakodnevne nanule i kožne papuče, koje su izrađivali poznati užički papučari. Bilo je i starijih gospođa, koje papuče nikada nisu menjale za drugu obuću. Za njih su za specijalne prilike izrađivane papuče, povišena “risa”, ukrašene umetnutim somotskim delom na kome je bio vez, obično raznobojni cvetovi, ukrašeni raznobojnim šljokicama, veselih boja.
Zapisano je da je jedna od poslednjih Užičanki, koja se na ovakav tradicionalni način odevala, bila majka poznatog Užičanina, arhitekte Prljevića i brata mu, profesora istorije u užičkoj Gimnaziji. Višnja Prljević je bila humanista i član u predsedništvima svih dobrotvornih drušava Užica između dva rata. Višnja je umrla odmah posle Drugoga svetskoga rata. Posle, Užičani su mogli da vide ovaj način tradicionalnog gradskog odevanja samo na retkim porodičnim slavljima, a u današnje vreme samo u pozorištu i na filmu.
Užičanke devetnestoga veka su većinom imale predivnu dugu kosu, često i preko struka. Ta zdrava i gusta kosa je bila je upletena u jednu ili dve čvrsto spletene vitice, koje su se na vrhu temena savijala u krug oko takozvanih tepeluka i tako činila jednu vrstu punđe. Tepeluk je ustvari bio plitak, crveni fes, čija je površina mogla da bude ukrašena biserima ili dukatima. Umesto uobičajnih ukosnica i šnala, ova vrsta frizure “češljane u tepeluk” pridržavana je, kao i sam fes, specijalno ukrašenim nakitom. I tepluk je bio iste sudbine kao i nošenje libadeta i cipela – mogli su da se vide samo u praznično vreme. Običnim danom starije Užičanke su nosile takozvane šamije, marame trouglastog oblika, koje su se vezivale “pod bradom”. Mlađe Užičanke su ove marame “ubrađivale” na “potiljku”, tako da im je deo vrata uvek bio slobodan, a taj otkriveni detalj, “belo grlo”, izazivao je kod užičkih momaka strasne uzdahe i posebno im golicao maštu.
Mlade devojke su nosile pletenicu, koja im se spuštala od potiljka do samoga struka. Poneka bi ovu “viticu” prebacila preko ramena i nosila je sa prednje strane. Praznikom su ovu pletenicu vezivali sa svilenom pantljikom, od koje su vešte devojačke ruke pravile leptiraste mašne.
Kada napune sedam godina, malim Užičankama majke su svakoga jutra plele tada veoma popularne “kike”. Ta frizura se pravila tako što se razdvoji kosa na sredini temena na dve jednake polovine, od kojih se svaka “uvijala” u po jednu viticu. Tako očešljane dve pletenice činile su ovu čestu i popularnu frizuru, koja se po selima skorije mogla videti.
Na kraju devetnestog veka kod mlađih Užičana prevladao je “jevropski” ukus. Otvaraju se mnoge krojačke radnje, a među najzapaženijim su radionice Mihaila- Miša Đokovića i Pera Zotovića. Zotovićeva radnja se nalazila na Donjoj čaršiji, i dala je Užicu nekoliko pravih umetnika ovoga zanata, kao što su bili Mladen Dimitrijević zv. Mlađo, Mijo Đajić, Cvetko “Ćuk”, “Ćuzo”, Paunović “Đule”, Vlade Mitrović.
Imućnije Užičanke krajem devetnestog veka i početkom dvadesetog, počinju da odevaju duge do članaka široke haljine, ukrašene posebnom čipkastom ili svilenom naborima. Koju godinu kasnije moda se menja, pa odeća postaje uža, pripijena uz telo. Slično je i sa suknjama, koje su isto do članaka duge, šivene su od materijala koji odgovaraju godišnjem dobu kada ih Užičanke nose.
Na nogama užičke dame, u smiraj devetnestog i početak dvadesetog veka, su cipele sa srednjom potpeticom. Ova vrsta obuće je često umesto kože bila presvučena svilom. Zimi je štikla bila viša, a cipela “dublja” do nožnog lista. Ove su se cipele sa prednje strane šnirale uz pomoć naročito pričvršćenih metalnih kopči.
U ovom vremenskom periodu u Užicu nema frizera za dame, žene same neguju i po potrebi “kolmuju” svoju kosu. Žene umesto starinskih frizura savijenih oko teluka, više neguju duge kose, već ih odsecaju iznad struka pa ih tako “bujne” uzvraćaju na gore i na samom temenu pričvšćuju većim brojem ukosnica i šnala. Na glavama užičkih dama sve češće se viđaju šeširi sa gustim paunovim perjem, koji su pravi modni hit u Parizu.
I u kozmetici počinju da se događaju velike promne. Nasleđeno tursko “belilo”, zamenjuju razne uvozne, ili u apoteci spravljanje, pomade i puderi. Omiljeno “ružino ulje” istisnuće popularni “jasmin”, a i zatim razne vrste kolonskih voda i parfema. Užičani više neće terati svoju kopsu “u nazad” pomoću “cukerlaka”. U sve široj upotrebi je “orahovo ulje”, a kasnije i sve pristupačniji brilijantin i “mrežice” i sve traženiji “nec”.
Modne “krikove” u užičku čaršiju donose došljaci činovnici, uglavnom profesori, koji u stižu većinom iz evropskih kulturnih centara, a u Užice po kazni zbog svog slobodoumnog mišljenja. U to vreme kod muškaraca preovlađuje redengoti sa uskim pantalonama, špicaste “šimi” cipele sa i bez kamašni. Uz košulje su obavezne kravate koje se nose uz vrat, pa krute uzdignute kragne, uštirkane ili izgrađene od specijalne vrste kaučuka. Slično je bilo i sa manžetnama ovih košulja.
Muškarci počinju da obraćaju mnogo više pažnje na svoju frizuru, u modi su zulufi. Kosa se deli na razdeljak, sa strane ili u sredini. Puštaju se brkovi zavijeni na gore, kratke uredne brade “sa razdeljkom”, a i bez njega.
Berberski zanat je veoma ugledan, jer berberi nisu samo brijali i šišali, već i bili popularni gradski hirurzi, prvi užički stomatolozi, a pomalo i lekari. Skoro svaki od užičkih berbera je morao da zna da vadi i da leči zube, a od znanja od “interne medicine” da pušta pijavice. U to vreme je bio jedan od najugledniji užičkih berberina Mišo Drobnjo, na čijoj je firmi pisalo “Mihajlo S. Drobnjaković, berberin-hirurg”.
