Ti divni Užičani, Tešići iz Klisure

726

Tekst je napisan povodom smrti Gospave Goje Tešić, majke Užičanina oskarovca Stojana Stiva Tešića.

Stojan (Stiv) Tešić (engl. Steve Tesich; 29. septembar 1942 – 1. jul 1996) bio je srpski scenarista i dobitnik Oskara, pisac komada i romanopisac.

Stiv Tešić rođen je kao Stojan Tešić u Užicu, Jugoslavija, sada Srbija, ali se sa svojom porodicom preselio u Sjedinjene Američke Države kada je imao 14 godina. Smestili su se u istočnom Čikagu, Indijana, a Tešić je kasnije i diplomirao na Univerzitetu Indijana, gde je bio član “Fi-Kapa-Psi” bratstva. Otišao je da uradi svoj diplomski rad na Kolumbija univerzitetu, gde je takođe napisao i svoje prve komade. Pišući i za pozornicu i za ekran, on je doživeo mnoge velike uspehe, između ostalog, nagrađen je i od strane Američke filmske akademije Oskarom za scenario filma “Breaking Away”. Umro je od srčanog udara, u svojoj 53. godini, u Sidneju, Nova Škotska, država Kanada. 2005. godine, Ministarstvo za dijasporu Vlade Republike Srbije ustanovilo je nagradu Stojan Stiv Tešić, koja se dodeljuje jednom godišnje i kojom se nagrađuju pisci srpskog porekla, koji pišu na drugim jezicima.

Stiv Tešić u zrelim godinama
Stiv Tešić u zrelim godinama

Ovako bi moglo da se o Užičaninu Stojanu Tešiću piše onako enciklopedijski. Ali, ova predratna i poratna užička, divna porodica Stiva Tešića zaslužuje mnogo toplije pripovedanje, naročito o Stivovoj majci Goji, koja je najzaslužnija za priču o slavnom Užičaninu.

Jednoga dana kasnih četrdesetih godina dvadesetog veka, na terasi kuće užičkoga trgovca Koste Despotovića, sedele su Kostina supruga Kosa sa Gojom Tešić i babom Obradinkom Timotijević. U dvorištu su se igrali Kostin sin Slobo i Gojin sin Stojan Tole sa imrovizovanim avionom. Dečija igra je privukla pažnju, Kosa zapita Stojana:
– Je li Tole, a gde to letiš?
– U Ameriku idem da snimam filmove…
Posle toga mali Stojan je često maštao kako ide za Ameriku. U to vreme, Stojanov otac Radiša, podoficir kraljeve garde, morao je 1944. godine da ode iz Užica, prvo u Englesku, pa u Ameriku, zbog straha od odmazde, jer je bio intendant u kraljevoj vojsci, iako nezainteresovan za bilo koju ideologiju… Čežnju za ocem Stojan je utolio tek 1956. godine. Starija sestra Nađa, majka Goja (Gospava) i Stojan dobili su vize i iz Užica su krenuli u „obećanu zemlju“. Glavni razlog zašto se Goja odlučila da krene na takav put sa dvoje dece je bio taj što nije nigde mogla da se zaposli, jer su je tadašnje komunističke vlasti uslovljavale da joj se muž vrati… Znali su šta bi značio njegov povratak, on na Goli otok, a porodica opet nema od čega da živi.
Tešići, otac Radiša, majka Gospava-Goja i beba doselili su se u ulicu Prestolonaslednikovu (današnju Vidovdansku) odmah po rođenju ćerke Nade-Nađe, 1939.god. Prvobitno su stanovali u dvorišnoj kući Milje Pejović do 1944, kada je nedaleko od kuće u Uremovačkom potoku pala bomba i srušila je. Posle bombardovanja prelaze da stanuju u prizemlje kuće porodice Radonje Ivanovića šumara, odnosno njegove supruge Darinke. Sa Tešićima je stanovala i Gojina tetka, koja je odgajila Goju, koja je kao dete ostala sama bez roditelja. Sećanja na porodicu Tešić i danas čuvaju potomci trgovca Koste Despotovića (1908-1994). Njegova deca, ćerka Biljana i sin Slobodan, odrastali su sa Nađom i Stojanom. Tako su se sačuvale i fotografije, koje Nađa šalje Bilji, a Stojan – Stiv Slobu po dolasku u Ameriku. Goja šalje jednu grupnu porodičnu fotografiju.

Porodica Tešić, fotografija koju je Goja poslala Despotovićima, uoči Nikoljdana 1954, iz Čikaga
Porodica Tešić, fotografija koju je Goja poslala Despotovićima, uoči Nikoljdana 1954, iz Čikaga

Ovih avgustovskih dana, iako u desetoj deceniji svoga života, “prababa” Kosa Despotović je evocirala svoje uspomene, sećanje na Goju: – “Gojin vedar duh ih je održao, uvek je bila nasmejana,uvek je znala da se našali. Kada bi prolazila pored naše kuće, znala je uvek da svrati i da nas oraspoloži vedrim osmehom. Znala je da mog Kostu u šali začikuje: “Gde si ljubavi moja”, našta je on širetski umirivao, da ja nečujem, a ona bi na to još gromoglasnije: ‘Neka hoću da za našu ljubav svi znaju…’ Kadu su pošli za Ameriku cela ulica je pošla da ih isprati, i svi su plakali sem malog Tola, našta je Goja sva ponosita izustila, gladeći ga po glavi: ‘Junačko srce ne zaplaka’… Po dolasku u Čikago poslala je svojim komšijama pun sanduk kafe i još koječega… Danonoćno je u Čikagu radila najteže poslove, da bi školovala svoju decu. Stojan je postao uspešan pisac i filmski scenarista, a Nađa takođe pisac i univerzitetski profesor. U nekoliko navrata Goja je dolazila u Užice i uvek je dolazila u posetu Kosti i Kosi Despotović.”
Široj javnosti poznate su tek holivudske pikanterije iz života Stiva Tešića, kao i činjenica da je za scenario za film “Četiri mangupa” 1980. godine dobio “Oskara”. Bila je to godina remek-dela („Sav taj džez“ Boba Fosa, “Kramer protiv Kramera” Roberta Bentona, Kopolina “Apokalipsa danas”…). Nagradu su jurili scenaristi, miljenici filmske akademije, Vudi Alen (“Menhetn”) i Džejms Bridžis (“Kineski sindrom”). Fortuna je te noći bila uz Tešića. I to je manje-više sve što se u Srbiji znalo o Tešiću, sve do objavljivanja knjige užičkog novinara Zorana Jeremića. Rupe u sećanju sada su popunjene: – Nisu Stojana dočekali u Americi ni Ester Vilijams u plavom bazenu, ni otac pod suncobranom u obećanoj zemlji, već “lov na veštice” senatora Mekartija. Na jednom ostrvu nadomak dokova Njujorka porodica provodi prve dane u tuđini, u svojevrsnom zatvoru sa Amerikancima i doseljenicima za koje se sumnjalo da su komunisti – piše Jeremić. – Odatle su prešli u prljavo industrijsko predgrađe Čikaga.
Ambiciozni mladi pisac posetio je svoje Užice prvi put petnaest godina pre nego što je dobio „Oskara“. Bio je na gradskoj plaži, u ulici svog detinjstva, i spavao u stanu kumova, u naselju Krčagovo. Njegovo noćno kucanje po bučnoj kucaćoj mašini “olimpiji” do kasno u noć nije prošlo bez malograđanskog – komšije su se žalile na “američkog špijuna”! Tešić nije mogao da izbegne poređenje Užica i ovog siromašnog naselja, bez glavne ulice i centra haosa: – Pomislio sam kako je moj stari grad izgledao mnogo lepše. Nisam našao ostrvo s blagom, u redu, ali sam sebe ubedio da sam pronašao zemlju mogućnosti – govorio je Tešić američkim novinarima kada je stekao holivudsku slavu. – Svake nedelje slušali smo radio-emisiju posvećenu iseljenicima iz Srbije, a počinjala je pesmom „Tamo daleko“. Otac je, tada, uvek plakao.
Otac mu se na tuđinu nikada nije navikao. Ipak, Stivu je bilo lakše da zakorači ka ispunjenju američkog sna. Prvu stipendiju dobio je kao uspešan rvač, a novac je iskoristio da završi studije ruske književnosti. Drugu stipendiju dobija kao pobednik biciklističkih trka, i troši je za postdiplomske studije na Kolumbija univerzitetu. Magistrira, doktorira, ali umesto sigurne profesorske plate, bira najteži put – da živi od pisanja.
Februara 1982. Tešić drugi put dolazi u svoj rodni grad, na jugoslovensku premijeru filma „Četiri prijatelja“ u bioskopu „Partizan“. Neformalan, u vunenom džemperu i farmerkama, kasnio je. Legenda kaže da su mu čuveni tapkaroši, braća Daltoni, „uvalili“ ulaznicu, s popustom. Užički zvaničnici se doterali, postavili crven tepih, neko je prevalio: “Velkam, Stojane, hau du ju du?” Baš taj isti duhoviti naslov osvanuo je sutradan u štampi. Onoj deci iz ulice, a vršnjacima čuvenog scenariste, dolazak slavnog Stojana nije lako „pao“, govorili su: “Kakav Stiv, to je bre Tole glavonja, samo se uobrazio”. Tešić tada upoznaje Užičanina Milana Popovića, sa kojim će do smrti ostati u skoro svakodnevnom kontaktu, a poveriće mu i veći deo svoje zaostavštine, objavljene u Jeremićevoj knjizi.
– Poslednji put sam ga videla krajem maja 1996. pred moje putovanje u Jugoslaviju. On je kao nikada ranije počeo da šapuće o Užicu, Bajinoj Bašti, Drini, dedinoj vodenici, kao da mu odjednom sve nedostaje. Jezik, ljudi i mirisi. Možda je mislio na povratak kad je umro u snu 1. jula 1996. – zapisala je Stivova sestra Nađa. Tešić je preminuo u svojoj brvnari u planinama Kolorada, u Kanadi.

Poslednja fotografija Goje Tešić, koju je snimila njena mlada prijateljica, Užičanka Zorica Prljević Milinković
Poslednja fotografija Goje Tešić, koju je snimila njena mlada prijateljica, Užičanka Zorica Prljević Milinković

Majka jednog od najslavnijih Užičana Gospava Goja Tešić je preminula u sredu 4. avgusta ove 2013. godine, u 99 godini. Da je poživela još 24 dana proslavila bi stoti rođendan… Rođena je u Grahovu u Hercegovini, u porodici Bulajića, 24. avgusta 1914. godine. Stari Užičani, naročito oni iz Vidovdanske ulice, sećaju je se kao vesele, plemenite majke, koja je podizala decu u najtežim ratnim i poratnim godinama. Po odlasku u Ameriku 1954. kod svog supruga Radiše, koji je tu bio u emigraciji, Goja danonoćno radi i najteže poslove da bi iškolovali decu… Nikada ni Goja, ni njena deca Stojan i Nađa, nisu zaboravili Užičane i Užice. Do smrti se sećala rođaka i prijatelja iz Klisure, kojima je ostala u najlepšim uspomenama. Rođena Užičanka, Zorica Prljević Miliković, koja živi u Ilinoisu, često je svraćala kod baba Goje. Ona je u aprilu ove godine snimila ovu njenu poslednju fotografiju… Kada je poslala fotografiju, napisala je: “Kada sam je slikala taj dan, bila je u nevorovatno dobrom raspoloženju, puna duha, smejali smo se do suza. Kasnije nisam nosila foto aparat sa sobom kad bih išla kod nje. Pamtiću je dok ima sveta i veka, u najboljem svetlu, punu života, sa nezamislivim smislom za humor, što je inače bio deo njene ličnosti. Moja voljena i nikad zaboravljena, baka Goja. Gledala, proživela i uživala u svakom minutu provedenom s njom.”
U krugu porodice i prijatelja, Gospava Goja Tešić sahranjena je na groblju manastira Sveti Sava u Libertvilu, predgrađu Čikaga.