O prvim užičkim gimnazijalcima, posle oslobođenja 1945.

398
Nekadašnja Učiteljska škola i Gimnazija
Nekadašnja Učiteljska škola i Gimnazija

Posle oslobođenja Užica Gimnazija počela sa radom marta 1945. Godine u zgradi Učiteljske škole (danas oš „Dušan Jerković“), jer je njena zgrada bila toliko demolirana d je bilo potrebno još godinu dana da bi se u nju mogli useliti profesori i đaci. Generacija koja je počela školovanje u gimnaziji Užicu bila je prva koja je započela školovanje u novoj Jugoslaviji.

Ušli su u praznu zgradu bez školskog inventara, pa je svako od đaka bio obavezan da donese po jednu stolicu na kojoj je sedeo, a oni koji nisu imali da poture neku dasku pisali su na kolenima. To je potrajalo više od godinu dana dok se nisu uselili u zgradu Gimnazije.

Udžbenika nije bilo, poneko je pronašao neki od predratnih udžbenika, a ostali bi učili iz beležaka koje su „hvatali“ na časovima. U četiri odeljenja prvog razreda gimnazije bilo je oko 120 učenika i učenica, različitog uzrasta. Između najstarijih i najmlađih bilo je i po šest godina razlike. Dosta više nego pre rata, dosta učenika je bilo sada sa sela iz siromašnih porodica, jer posle revolucije su svi da se školuju, bez obzira kom su društvenom sloju pripadali. Posleratna nemaština ih je zbližila pa su se svi međusobno družili i pomagali ne praveći razliku da li neko potiče sa sela ili iz grada.

Šamac - Sarajevo
Šamac – Sarajevo

Kako je vreme odmicalo, sa prijemom u pionirsku zatim omladinsku organizaciju većina učenika prestala je da bude religiozna. Sakupljali su knjige na incijativu profesora Milana Popovića da bi oformili biblioteku u jednoj prizemnoj kući pokrivenoj ćeramidom na nekadašnjoj Žitnoj pijaci. Takmičili su se u čitanju knjiga. U širokom frontu su jurišali da osvoje što više znanja, ali i da fizičkim radom doprinesu što bržoj izgradnji zemlje, pa su učestvovali u više radnih akcija, u samom Užicu i okolini, a potom na Autoputu, Novom Beogradu, pruzi Banja Luka – Doboj i dr. Rasli su u senci ratnom slavom ovenčanih predhodnih generacija, pa su se jedno vreme radom mogli dokazati… Te posleratne generacije gimnazijalaca su bile ideološki idokrinirane i u revolucijonarnom posleratnom entuzijazmu zamišljali su svoju budućnost dosta idealistički, kao da će nestati oštrih suprotnosti u kojoj su provodili svoju mladost.

Mladi Rile Bogdanović sa školskim drugarima ispred Gimnazije
Mladi Rile Bogdanović sa školskim drugarima ispred Gimnazije

To potvrđuje i užički istoričar Dragoslav Rile Bogdanović rođen je 1932 u Užicu u delu grada zv. “Klisura”. Rastao je Rile u posleratno doba kad se država gradila rukama, kad su mašine bile retkost. Davne 1947. godine, kao tek svršeni osnovac, ugledao se na starijeg brata i sestru, prijavio u brigadu i kao Titov omladinac gradio na radnoj akciji prugu Šamac-Sarajevo. Hteli su da ga kao premladog vrate sa akcije u Užice, ali on je bio uporan, snašao se i ostao. Kopao je s akcijašima tunel Vranduk, žuljevi su pucali, bilo je preteško, ali se dva meseca tu radilo i pevalo: „Juriš Ere na kubike za izgradnju republike“.

Uprkos tom ideološkom „drilu“ trudili su se da steknu što svestranije obrazovanje obrazovanje koje bi im omogućilo da gledaju na svet sopstvenim očima i kritički ga preispitivati. Ova prva posleratna gimnaziska generacija ustvari je bila „u procepu“ između malograđanskog mentaliteta, koji je vladao u Užicu i enormnih zahteva revolucionara da daju sve od sebe za izgradnju socijalizma. U tome svemu dugo su se batrgli tražeći izlaz za svakoga pojedinačno a i za generacije koje su stasavale posle rata, a taj izlaz bio je u stručnosti… Predavali su im profesori koji su imali iskustva stečena između dva rata i tokom okupacoije. Malo je bilo članova komunističke partije u užičkoj gimnaziji tada, korektno su prenosili svoje znanje a vaspitanje u socijalističkom duhu se sprovodio preko pionirske i omladinske organizacije, kasnije SKSJ-a i KPJ.

Profesore su oslovljavali sa „gospodine“ i „gospođo“, tako da je ono revolucijonarno „druže profesore“ nije uspelo da se održi ni do kraja njihovog školovanja. Pod uticajem gimnaziskih profesora posle sedam godina su oblikovali svoj pogled na svet i sve što se oko njih događa i oblikovali se u kompletne ličnosti a profesori su im postali sastavni deo života. Njihovi kasniji uspesi su se temeljili na znanjima koja su im oni preneli u tim godinama.

Profesorke užičke gimnazije (s leva na desno): Branka Popović (latinski jezik), Zaga Nikitović (hemija), Sofija Novakov (matematika) i Mica Stanković (biologija)
Profesorke užičke gimnazije (s leva na desno): Branka Popović (latinski jezik), Zaga Nikitović (hemija), Sofija Novakov (matematika) i Mica Stanković (biologija)

Da završim ovu priču zasnovanu na sećanjima savremenika čija sam sećanja snimao skoro 40 godina na kasete a kasnije prekucao za ličnu arhivu pričom o profesorki Zagorki Nikitović koju možemo prihvatiti kao istinitu anegdotu. Gospođa Zaga je predavala hemiju i bila u izvesnom smislu strah i trepet za učenike naročito pri ocenjivanju. Nije trpela kad prozove učenika da joj se izvinjava da nije spreman. Na primer ustane učenik i kaže da ga boli zub i da zbog toga ne može da odgovara. A Zagorka će: „Odkad tebi predajem, ti znaš moj metod, ništa me se ne tiče pa da umireš, imaš da odgovaraš. Ovo je poslednji put i više neću to da čujem“. Bili su to profeseorkini uobičajni komentari i mnogo kasnije u moje gimnazisko vreme početkom sedamdesetih.

Mnogi savremenici iz te prve posleratne generacije užičkih gimnazijalaca sećala se nekoga Tonje, legendarnog po izvinjenjenjima, koji joj se obratio sa: „Gospođo mislio sam pre početka časa da se izvinem, ali sam zaboravio“. A Zaga će: „Šta ti misliš, prošlog časa si ostao nepropitan, na sreću sad ćeš da se izvineš a idući put ćeš da kidneš“, uz smešak je komentarisala Zaga. Događalo se da više učenika počne da se izvinjava da nisu spremni da odgovaraju a Zaga okrene list, pa kaže: „Na žalost, danas predajem“

Taj mali nevidljivi rat koje je ta prva generacija a i sve posle nje vodio se sve do odlaska Zage Nikitović u penziju. Ipak mi koji smo proveli neko vreme u užičkoj Gimnaziji uvek smo uvažavali gospođu Zagu kao provesora i imali dobre svakodnevne odnose sa njom.