Avgust 1963. godine

43

Ovoga „dugog toplog leta“ 1963 najpopularnije osvežavajuće piće u Užicu bila je kokta, koka kola će tek stići u Titovu Jugoslaviju 1967. godine. Hladna kokta mogla se kupiti u užičkim prodavnicama, kafanama kod sodadžija, koju su leti u prepoznatljivim flašicama zajedno sa klalakerima prodavali sa svojih biciklima trotočkašima sa korpom na kojima su na velikim ledenim blokovima mamila i kokta, na plaži, stadionima, svuda gde su se okupljali masovno Užičani…

Plakat kokte koji se mogao videti na svim prometnim mestima šezdesetih u Jugoslaviji
Plakat kokte koji se mogao videti na svim prometnim mestima šezdesetih u Jugoslaviji

Inače prema zapisanim podacima: “Otac kokte, Emerik Zelinka, stvorio ju je 50-ih godina prošlog veka u preduzeću Slovenijavino. Upotrebio je plodove šipka, prijatno kiselkast vitamin C, različito aromatično bilje, čistu izvorsku vodu i karamelizovan šećer. Kokktino ime je izveo od reči “koktail” koja znači mešavina aromatičnog bilja i time stvorio prvo gazirano bezalkoholno piće u Jugoslaviji. Kokta je prvi put predstavljena 8. marta 1953. godine u Planici, gde je posetioce na svakom koraku pratio plakat simpatične devojčice koja pije Koktu. Plakat je izradio dizajner i slikar Uroš Vagaja. Kokta se u javnosti prvi put predstavila u zaobljenoj bočici od 2,5 dl sa smeđom, penušavom tečnošću, kao simbol zapadnog načina života. Bočicu i natpis na njoj je izradio dizajner Sergej Pavlin. Već je te godine proizveden prvi milion litara Kokte. Njime su napunili 4,5 miliona bočica.”

Sećam se da je prepoznatljivi plakat Kokte bio prisutan na zidovima ćirinih železničkih stanica. Ovog avgusta 1963. prvi put su me odveli deda Ristivoje i njegovi lovci na ćevapčiče i koktu u restoran „Pariz“. Tu na zidovima bilo je nekoliko uramljenih reklamnih plakata za koktu, koji su tu visili tridesetk godina sve dok Pariz nije srušen na opšte žaljenje Užičana.

U novom bioskopu “Partizan” u avgustu su igrali filmovi: “Sudija”, “Pitaj bilo koju”, “Randevu”. A u Domu Armije tri sovjetska filma: “Potraga za Aurikom”, “Čvrsti stubovi”, “Kad su drveća bila velika”.

Profesor Stanko Jovančićević
Profesor Stanko Jovančićević

Kako je izgledalo užičko pozorište na početku sezone te 1963. godine? Upravnik užičkog pozorišta je bio Stanko Jovančićević. Rećiću malo više o ovom profesoru koji je ostavio trag u Užicu. Rođen je u Prilepu 1929. godine. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Užicu. Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Užičani ga pamte da je tri godine bio upravnik Narodnog pozorišta, kao profesora u Gimnaziji, Ekonomskoj školi, Pedagoškoj akademiji i Učiteljskom fakultetu… Objavljivao je prikaze, osvrte i književne kritike u časopisima „Međaj“, Užičkom zborniku. Napiso je više recenzija i predgovora za knjige lirskih pesma užičkih pesnika. Bio je predsednik Izdavačkog saveta KPZ Užice (preduzeće Art). Učestvovao je kao koautor u značajnim knigama za istoriju Užica.

Ove 1963, dok je Jovančićević bio upravnik ansambl pozorišta imao je 14 članova, od kojih je pet bilo novih, a imalo je i stalnoga reditelja – to je bio Aleksandar Kovačević, koji je do tada radio u pozorištu u Prištini. Veoma mlada Ilonka Dognar je prvi put došla Užice, pre toga je glumila u Subotici i Šibeniku. Tomislav Janjić već tih godina je bio stari užički glumac, došao iz Čačka 1954. Pre Užica Zvonko Jelačić, zajedno sa ženom Ljiljanom Plavšić Jelačić glumicom, je radio u Zagrebu, Puli, Šibeniku, Karlovcu, Sisku. Srđan Kliček je, pre nego što je došao u Užice, bio u Šibeniku. Mile Marinković je trebao za ovu sezonu da dođe iz Osjeka. Bosa Miljević je stigla iz Zenice, Sombora i Titograda… Radomir Pavlov je predhodne sezone došao iz Pljevalja, a Nedeljko Pajević je predhodnih 8 proveo na užičkoj sceni, pa je bio u međuvremenu u Titogradu, Puli i Kragujevcu.

Devetu sezonu sa Užičanima je bila Ankica Stanojević, poznata dama sa kamelijama. Pre nego je došla u užičko pozorište je igrala u Sisku, Cetinju i Pljevljima, a njen muž Dušan Stanojević je svoju karijeru započeo po putujućim pozorištima Timočke krajine. U Užicu je od 1952. godine. Igrao je i u prvom igranom filmu, snimanom u Užicu “Prvi građanin male varoši”. Milenko Topalović je sav svoj glumački staž stekao u Užicu, gledaoci u pozorištu ga znaju od 1955. godine. Mnogi stari slušaoci veselih večeri su se setili glasa Matilde Špiler, kada je 1962. došla Užice i pojavila se na sceni užičkog pozorišta. Poslednja na ovom spisku glumaca, koji su 1963. zabavljali Užične, je Sadu Štrof, koja je posle različitih uloga u Subotici, Nikšiću, Zadru, Subotici, došla u grad ispod Đavolje stene.

Zeleni pijac 1963. i kad se pređe preko Đetinje u Međaj Stočni pijac
Zeleni pijac 1963. i kad se pređe preko Đetinje u Međaj Stočni pijac

U T. Užicu se prijavilo preko 1000 mladih da idu da grade porušeno Skoplje.

Trgovinsko preduzeće “Gradina” je odlučilo da svoje prodavnivce u glavnoj ulici (tada M. Tita) postavi svetleće firme. To su bile prodavnice: “Gorica”, “Tkanina”, “Tekstil”, “Obnova” “Izbor” i ”Tehnometal”.

Blagoje Ćubić, Raketin šofer, našao je u autobusu, koji je vozio na liniji Karan-Užice, štednu knjižicu sa saldom od 110.000 u gotovini, 35.000 dinara sa novčanikom i ostalim ispravama. Odmah je sve predao u garderobu svoje autobuske stanice i obavestio miliciju, posle nekoliko dana se javio vlasnik…

U „Vestima“ se pojavilo obaveštenje: “U zadnje vreme učestale su krađe satova i odeće na užičkoj plaži. Organi SUP-a pronašli su neke satove i odeću ukradenu sa plaže, molimo oštećene građane koji nisu prijavili krađe da se obrate kriminalističkom odeljenju SUP-u Titovo Užice soba 36.“

Beogradsko preduzeće za unutrašnju dekoraciju i nameštaj “Novi dom”, koje se bavilo prometom nameštaja, bele tehnike i druge robe, pripremalo se za otvaranje robne kuće na Trgu partizana u lokalu koji je bio namenjen za izložbenu dvoranu.

U Međaju se nije moglo proći od pravih brda lubenica. Dovozili su ih ih iz Srema, Crne Gore, Zaječara. Bilo je i gužvi, jer su užički klinci, kada ne vide prodavci lubenica, otiskali ih nogom, u jaz i čekali ih kod Dragove i Zrnjove vodenice. Kad bi ih videli, prodavci bi ih pojurili, a dok ih jure, druga grupa klinaca je krala lubenice i nosila ih prema plaži…

Sremac Vlada Nedeljković prodaje lubenice
Sremac Vlada Nedeljković prodaje lubenice

I tako, teče Đetinja i nosi otpatke od dinja i lubenica, na mestu nekadašnjeg Kasapčića mosta patke i guske postavile zasedu po mutnjikavoj Đetinji. Prolaze volovska i konjska kola i kamioni. Oblaci prašine kovitlaju se između brda lubenica. Na pijaci vri kao u košnici. Šoferi i kočijaši psuju ravnodušne prolaznike. Sunce pripeklo kao u Sahari, u dnu toga užarenog kotla, kod drvenog mosta koji je bio predviđen za pešake prolaze i Raketini teški kamioni. Nervozan prodavac, kao da je progutao usijanu kuglu, gromovito uzvikuje: “Osam dinja za dvadeset banki!”. Skriven gomilom lubenica, od kojih je najlakša preko pet kilograma, sa šeširom natučenim na čelo, Sremac Vlade Nedeljković čežljivo upro pogled u daljinu. Oseća se stešnjen užičkim brdima. Glavni snadbevači užičke pijace tokom šezdesetih bili su Sremci i Čačani, grožđem Leskovčani, paprikom i paradajizom Čačani i Požežani. Užički proizvođači su svaštari, na njihovim tezgama ima svačega i lubenica, dinja, paprika i paradajiza. Proračunato bez rizika, ali i bez veće zarade.

Sedamnaestog avgusta je puštena struja u najlepšem delu Zlatibora u “Ribnici” i na “Torniku”, naravno zaslugu za to su imali radnici “24. septembra”, koji su po vrletnom kamenjaru i žegi postavili električne stubove. To su bili Radoje Dabić, Lazar Golubović, Mitar Starčević, Radojica Marković, Ivan Lučić i Miodrag Rajevac posle Tornika su otišli da rade u Beograd, što im posle upaljenih sijalica na Tornku nije teško palo.

18. avgusta u holu Društvenog doma, mladi akademski slikar Rajko Samardžić otvorio je prvu samostalnu izložbu. Samardžija je diplomirao ove godine na beogradskoj Akademiji u klasi Đorđa Andrejevića Kuna. Izložio je 17 slika “Sutjeska”,” omladinske radne akcije, svitanje, pejzaž…

Ove godine su orasi rodili kao nikada, naročito u ariljskoj opštini, tako da su se mnoga stabla od težine roda počela savijati prema zemlji da bi ih malo jači vetar polomio.

Plaža 1963, levo se gradi Ferijalni dom "Mladost"
Plaža 1963, levo se gradi Ferijalni dom “Mladost”

Milija Vujičić šofer preduzeđa “24. septembar” sa Fjatom 1800 prešao 123.000 kilometara bez ikave veće popravke. “Nikad me za ove tri godine nije izneverio” rekao je Milija. Kasnije je dobio nagradu “Crvene zastave” iz Kragujevca za pređenih 100.000 kilometara.

Miloš Zečević, radnik “Cvete Dabić”, skočio je sa starog Železničkog mosta na plaži koji je visok 28 metara. Ovoga leta je skočio osadeset i prvi put. Tada su ga u Užicu svi poznavali kao skromnog mladića, koji kada izroni iz vode posle vratolomnog skoka, umiri publiku vedrim izrazom na lici, koje ne zna za strah.

Ovoga avgusta za Užičane i Čačane održana su radnička sporska takmičenja – prvo u Čačku, pa u Užicu. Na takmičenju u Čačku, Čačani su pobedili u odbojci sa 3:1, u fudbalu je bilo 4:1 za Užičane, u šahu je Prvi partizan bio bolji. U streljaštvu su opet Čačani bili bolji, a Užični u stonom tenisu.