Јул 1963. године (други део)

1079

Либералнија политика у YU социјалитичком друштву, најпре у привреди, дала је нагли пораст стандарда Југословена, па тако и Ужичана који су, све чешће, одлазили и на привремени рад у западноевропске земље. Тако се, раније затворена земља, отварала према спољним утицајима, што се огледало и бржим продором западне музике, пре свега рокенрола и пратеће рок-културе, коју је овај музички правац са собом носио. Нешто ранија појава извођача као што су Бил Хејли, Чук Бери, Литл Ричард, Фетс Домино, Бо Дидли, Џери Ли Лујс, Бади Холи, Елвис Присли, није наишла на веће прихваћање, одјеке у југословенској музици, осим Карла Метикоша у Загребу или Милета Лојпура и његових познатих наступа почетком шездестих на београдском Калемегдану. Ипак, ствари су се и овде значајно мењале шездесетих година појавом The Beatles -а, чију је прву плочу у Београд донео популарни кошаркаш Радивој Кораћ Жућко. Уз Битлсе стижу до нас младих Ужичана, првенствено преко радио Луксембурга, хитови савременика Битлса група Ролингстонс, Кинкс, Ху, Бич Бојс Анималса, Брдс, Монкеес, или самосталних извођача попут Боб Дилана, Донована и других раних звезда светске рок музике.

Југотонова плоча "Моја мала девојчица"
Југотонова плоча “Моја мала девојчица”

У Ужицу ове 1963. једна од најпродаванијих плоча била је синглица тада популарних Зденке Вуковић и Ива Робића, и ја сам добио ту синглицу за рођендан те 1963. На њој су биле песме “Моја мала девојчица” и “Тата купи ми ромобил”. У то време већ сам знао за Бил Хејлија и његов ВИС Комете, чију сам музику чуо код италијанског рингишпила, који је био постављен на Међају те 1963. године. Знао сам и за Битлсе и Ролигстонсе, тако да ова популарна синглица није на мене оставила очекивани утисак.

Семе југословенске „битлманије“ уноси до половине шездесетих у масовном обожавању жустрог и сценски атрактивног Ђорђа Марјановића (због кога су избијали и први улични нереди), а јављају се и прве домаће рок групе, тада зване „електричари“: Црвени кораљи, Џентлмени, Роботи, Бијеле стријеле, Делфини, Силуете, Елипсе, Црни бисери, Златни дечаци. Битлманија, рок као део поп музика налази и у Ужицу своје следбенике, како у музичком тако и у подкултурном делу рокенрола.

У то време шездесетих година 20. века у Југославији, Тито је био икона нације, скоро митолошка појава. Ујединио је зараћену земљу, постигао много на подручју образовања и индустрије, институционализовао систем радничког самоуправљања, који су југословенски комунисти сматрали есенцијом правог социјализма. Није стезао народ што је био случај у другим комунистичким земљама напротив. Није волео рок музику, али није био ни њен противник.

Ђорђе Маријановић увод у битлманију у Југославији
Ђорђе Маријановић увод у битлманију у Југославији

Југословени су одлазили да купују ствари у Италију, најпре у Трст, које им нису биле доступне у Југи. Сваке суботе и Ужичани су пунили њихове радње, улице и тргове. Одатле је долазило највише плоча, зато је италијанска поп музика имала поприличан значај у Југославији. Италијани су у Југославију долазили због јефтинијег бензина и прехрамбених производа…

У Ужицу се нестварно градило и досељавало. У улици Филипа Вишњића градила се зграда од 24 стана, у улици Војводе Маслаћа зграда у којој је требало да буде 36 станова. На дужини од 80 метара у улици 7. јула, градила се зграда у којој 58 станова намењених тржишту и један локал шеф градилишта је био Мишо Весовић. Завршена је и зграда више дела Рробне куће „Прогрес“, а при крају је била и градња нове хале “Ваљаонице Бакра”, ту су се градили и нови фундаменти у старим халама на које је предвиђено да се монтирају нове машине. Шеф градилишта је ту био Добросав Паликућа.

И у Бајиној Башти са тада поприлично градило, једну од најмодернијих зграда тада у Б. Башти она што се налази преко пута Општинског суда, градили су из бајнобаштанске фабрике олученог црепа “Дрина“, окренули су зграду наопачке, део који је требао да буде према улици окренут је према дворишту за 180 степени иако је надзорни општински орган прегледао зграду у изградњи. Ужчани су у тој градитељској гужви испевали песму и посветили је комуналцима:
Ужичким комуналцима
Испод Поре Камено корито,
Око њега брдо валовито,
Преоране улице и џаде,
Два месеца нешто они раде,
Једни раде, други преправљају,
Сви почињу, ал не настављају.
Људи ломе кола и волове
И прескачу брда и долове,
Газе баре, обилазе кланце
– поздрављају брижне комуналце!

Овога лета је на Златибору на Торнику завршавана релејна станица (и њу су срушили НАТО агресори), остало је још да се монтирају антене и доведе струја. Када је овај релеј прорадио, становници нашега краја више нису имали проблема са телефонским везама са Београдом, телепринтери су могли да раде, поправљен је ТВ пријем и Црна Гора је могла да се уклопи у јединствени југословенску ТВ мрежу.

У Ужицу су ницали солитери и приватне куће као печурке после кише
У Ужицу су ницали солитери и приватне куће као печурке после кише

Нама деци, који смо учили у ОШ „Душан Јерковић“ у једном од дворишта Верговића кућа је скретао пажњу седи господин који је у хладу дрвећа у лепо уређеном врту, пуном цвећа када је лепо време стално нешто читао и куцао на писаћој машини. Био је то учитељ, писац Миодраг Верговић: “Писање је увек био и остао, омиљени спорт моје душе. Изван свега ценим ратне жртве, своје многобројне пале другове. И поносан сам што сам војник из Скопског ђачког батаљона, названог “Хиљаду и триста каплара” који је ушао у легендарну Колубарску битку и дао стотине палих.”

Основан је боксерски клуб “Севојно”. У управу клуба изабрано је 11 чланова. За тренера је изабран познати ужички познавалац Мишо Тошић. Стари клуб у ДТВ “Партизану” се угасио због тешке материјалне ситуације”.
У Вестима се појавило саопштење: “Седмог Јула 1963. године у дечијем летовалишту у Буљарицама умрло је дете Максимовић Слободан, стар 9 година. Смрт је била напрасна и природна, према извештају судско – медицинског вештака. Вести које круже да се дете утопило – нетачне су. Управа летовалишта”.

Почела је изградња пруге нормалног колосека Чачак-Пожега, одавде су решили да истерају “ћиру” за следеће три године. На овој прузи од Чачка предвиђене су биле само три станице, прва од Чачка у Прјевору, друга у Овчар Бањи, а трећа испред Пожеге у Јелендолу. Завршена је била и зграда изнад Робне куће “Прогрес”, у њених пет спратова направљено је 56 станова.

Сат на скопској железничкој станици је стао када се догодио катастрофални земљотрес
Сат на скопској железничкој станици је стао када се догодио катастрофални земљотрес

Ужичани су овога месеца изговарали реч “плажа” у сваком моменту и деца и старији, сви су подједнако журили на њене обале, у њену хладњикаву воду. Тих јулских дана пола Ужица се налазило на Плажи. У води су се могле наћи празне конзерве, отпаци хлеба, парадајиза, краставаца. Ужичани дођу на Плажу да се освеже, понесу торбу у њој свега, када једу отпатке баце у воду. Новопечени Ужичани из приградских насеља се на плажи добро насапуњају па уђу у воду, да искористе прилику и скину прљавштину, пошто у својим дивљим приградским насељима нису имали воде.

Велики број Ужичана тада је играо игре на срећу, куповали су лозове, лото, спорску прогнозу. Само за лозове Ужичани су давали преко два милиона динара месечно. До тада су навише премије биле једном осамсто, а други пут песто хиљада динара. За лото се давало око 150.000, а за спорску прогнозу скоро милион динара.

У продавници новина преко пута хотела “Златибор”, појавиле су се нове разгледнице Ужица, досада најквалитетније. Снимљене из три угла, на њима је доминирао Трг Партизана, а добро су се видели и остали делови града. Разгледнице је изградила агенција за фотодокументацију – Загреб, а снимке из хеликоптера је направио Д. Рендулић. У осталим трафикама и продавницама у граду није било ових разгледница.

Прво ванредно издање "Политике" је изашло 1963. због земљотреса у Скопљу
Прво ванредно издање “Политике” је изашло 1963. због земљотреса у Скопљу

Ужице је постало веома прометна саобраћајна раскрсница, у туристичкој сезони број возила која пролазе кроз град је преко хиљаду. Свакога дана је кроз град пролазило 96 аутобуса, од тога 36 које су саобраћали и у друге југословенске републике. Ужички Музеј је за три месеца посетило 20.000 посетилаца.

Познати ужички казанџија Рако Тоскић је преселио своју радњу из улице Наде Матић у Доситејеву 4, на углу преко пута школе “Андрије Ђуровић”

Ужичке кафане које су имале џубоксове су имале много проблема са муштеријама, па се поред неких џубоксова појавило обавештење “Ово није јавна телефонска говорница! Не убацуј блокеје и дугмад .”

А онда се догодио један од најжалоснијих дана у Титовој Југославији, цела земља је била у дубокој жалости, вест се пронела брзином муње и стигла и у Ужице “У петак, 26. јула, у 5,17 часова, за многе становнике овога лепога града време је заувек стало. Досад незапамћена земљотресна катастрофа претворила је Скопље у стравичну слику рушевина и пустоши”. Цео ужички крај је скупио и послао помоћ у новцу, храни, лековима, лекарима, машинама, мајсторима, одећи, обући, даваоцима крви. Подигнут је степен производње и поклоњен Скопљу.