Од некадашњег српскога „Белог гробља“ данас постоји неколико оборених споменика. Међу њима је и први споменик који је подигла ужичка општина заслужном Ужичанину, добротвору Николи Неранџићу. Ту су били сахрањени значајни Ужичани умрли током 19. века, Војвода Демир, његова кћер, његов писар, уствари сви преци најстаријих ужичких породица, које су живеле Ужицу у 18. и великом делом 19. века.
Ово ужичко православно гробље Ужичани су назвали „Бело“ због споменика који су се ту белели, начињени од белог пешчаника. Такав је био и споменик оца моје прабабе Драге, Милићу Анђушићу, ужичком трговцу. Зет мога деде „по бабиној линији“ Неђељка Јовановића, ужички свештеник Драгољуб Јоловић, пренео је неколико споменика у порту цркве Светог Марка, где се и данас налазе.
До краја Другог светског рата Бело гробље је било ограђено, имало је уређен прилаз. Током окупације бугарски окупаторски војници су од споменика правили заклоне, а из раскопаних гробова пљачкали драгоцености. Одлуком Градског народног одбора 1946, споменици са Белог гробља обарани су и коришћени за уличне
ивичњаке.
Бело ужучко гробље је потпуно уништено почетком шездесетих година 20. века изградњом водовода за тај део Ужица. Од Белога гробља остало је неколико оборених споменика, међу њима и Неранџићу, који тако оборен стоји и данас.
Данас је Бело гробље назив за стамбени блок на Пашиновцу, између Солунске и Војвођанске улице. На врху брега су пронађени остаци некрополе из 14. и 15. века и споменик – стећак са натписом. У свом „Самоуком рукопису“ ужички хронолог Михаило Радовић напомиње: „Мислим да ће бити 1888. године. Забрањено је копање наших умрлих становника у Бјелом гробљу и прешло се на Доварје.“
Мијодраг Дробњаковић У сред гробља направљен резервоар за снабдевање водом тог дела града. Сећам се багеристе који је копао за резервоар да је сваки час скакао са багера и чепркао по раскопаним гробовима. Власници кућа из околине гробља су приликом изградње истих, у ноћним сатима одвлачили спомење и трпали у темеље кућа. Неки се нису либили да то раде и дању.
