Tu, više Velikog parka, na izlasku iz užičke kotline u stenovitom grebenu “Grot”, koji se spušta sve do reke, kao deo Maloga Zabučja, nalazi se pomalo stravična “Đavolja stena”. Tu mlade Užičane “hvata” đavo. Moja generacija je išla na to zaklonito mesto da pušimo prve cigarete, da popijemo prvo alkoholno piće, da se ljubimo sa prvim devojkama. Uglavnom, to je bilo mesto gde se nešto tajno radi ili smišlja. Tako je Đavolja stena bila mesto okupljanja užičkih Skojevaca i predratnih članova komunističke partije.
To mesto koje dominira Užicem, ispod stena koje štrče iz šumovitog Zabučja, predstavlja zaklonitu terasu ograđenu raznim rastinjem, sa koje se može posmatrati veliki do Užica i Krčagova, kao sa neke osmatračnice. Do izgradnje vojne fabrike u tunelima u brdu, na Đavolju stenu se moglo popeti stazom od istočnika u Velikom parku. Na samom početku osamdesetih godina 20. veka, Vojska je zategla žičanu ogradu i više nije bio dozvoljen pristup. Koliko se sećam, sa južne strane stena je nadkrivala jedan njen glatki deo, gde su se mladi Užičani potpisivali. Kad sam se ja potisao, video sam da tu ima potpisa sa kraja 19. veka.
Od Stene prema istoku vodila je jedna strma, uska staza, kojom se izlazilo na vrh Maloga Zabučja, na Orlovac. Sećam se kada sam ja bio u avanturi odlaska na Orlovac, nisam video nijednog orla, ali sam na jednom drvetu video gnezdo para sokolova.
