Неустрашиво је јурио преко кајмакчаланских крвавих бојишта, пробијао се кроз пешадијску ватру и артиљеријску канонаду, односећи извештаје и доносећи наређења командиру чете капетану Миливоју Млађеновићу.
Носећи извештај команданту батаљона, 26. септембра 1916. године, упао је у непријатељске редове, али је бајонетом прокрчио пут и са две ране на глави стигао на циљ. Опоменут да иде на превијалиште, Радиша Гојгић, каплар у 1. чети, 3. батаљона, IV пешадијског пука одговорио је:
– Господнне потпуковниче, ми још нисмо завршили свој посао!
Сваки контакт са непријатељем обележио је неким необичним јунаштвом по коме су га другови памтили. Тог 26. септембра, око 15 часова, изнео је рањеног наредника Марка Марковића испред непријатељских ровова.
Наредне ноћи, бацио се на ракету за осветљавање и угасио је својим телом да не би осветлила наше положаје. На Ивенској коси добровољно се јавио да крене на специјални задатак. Одабрао је осам другова са којима је упао у непријатељски ров и заробио читаву посаду. После ових јуначких подухвата поверен му је један вод у 3. чети.
По свом обичају Бугари су једне тамне ноћи извршили напад на уморне војнике 3. чете, који су спавали у рововима. Каплар Радиша Гојгић дотрча пред командира и рапортира:
– Господине капетане, Бугари врше напад!
– Па, добро капларе, вршићемо и ми. Није то ништа страшно.
– Како није ништа, господине капетане. Ево их, ту су пред нама.
– Скупи своју десетину, па на јуриш. Јуришаће и остали.
Са прикупљеном десетином Радиша јурну преко сагореле траве. На једном брежуљку примети двадесетак Бугара.
– Припремите бомбе – шапатом заповеди Радиша – сад пали!
Прво зашишта Радишина бомба, за њом кроз ваздух полетеше и остале. Одјекнуше експлознје и јауци рањених људи. Радиша примети како група бугарских војника бежи, па потрча да им пресече одступницу. Заробио је петорицу.
Када их је довео командиру овај га је похвалио и потапшао по рамену, али му није дозволио да предахне.
Требало је извршити нови, још тежи задатак. Пошто је осмотрио непријатељске положаје и вратио се међу војнике, Радиша им рече.
– Положај је изузетно тежак, али ми га морамо заузети по сваку цену. Изгледа да ће ноћас прокукати осамдесет мајки…
Другови су га добро разумели, било их је укупно осамдесет четири. Искусни ратник први је кренуо у љуту и крваву борбу. Око његове главе, као рој љутих осица, зујали су пушчани куршуми. Радиша је стизао да храбри другове, види и осмотри сваки покрет непријатеља, спасава рањенике. Те вечери, те незаборавне и језиве ноћи, био је неуморан, несаломљив и храбар до безумља.
Положај је на нож заузет и плаћен животима и крвљу. А када су се на освојеном ћувику ратници окупили да предахну и виде колико их је остало у животу, командант батаљона приђе командиру чете.
– Честитам вам, драги капетане и захваљујем што сте заузели овај важан положај.
Командир се окрете и руком показа на Радишу, који је плакао над мртвим другом.
– Господине пуковниче, све заслуге прнпадају каплару Радиши Гојгићу. Он је ноћас међу нама био најхрабрији.
У недељу 20. новембра 1916. године IV, VI, и VIII пук и 2. батаљон Добровољачког одреда Војводе Вука воде очајничку борбу на Груништу. Рика артиљерије одзвања целога дана, земља подрхтава, све се претвара у прашину. На положају Црна чука, док се пео уз брег, Радиша је задобио четири тешке ране. Немоћан и уморан склокао се међу камење и чекао да га непријатељ пронађе и дотуче. А тамо у његовој чети владала је права узбуна, командир је викао:
– Трчите, спашавајте каплара Радишу! Извуците га како год знате!
Митраљески рафали нису престајали, нико се није усуђивао да приђе камењару где је лежао рањеник, а њега су болови све више сламали. Прижељкивао је смрт да се коначно ослободи мука. Кад је бојиштем овладао сумрак, појавише се његови другови.
– Мијаило, брате, уби ме молим те! Не могу више да издржим.
Пренели су га до превијалишта, а одатле у Солун. Кад су ране зацелиле, Радиша је остао трајно неспособан, за њега је рат био завршен. Пренет је у Бизерту. Уместо да се бори за слободу своје Србије, дуге и тужне дане проводио је у логору далеке Африке. Јунакову душу мучила је болна носталгија. Желео је да види зелену долину Пожеге и цветне пропланке Златибора.
Једнога дана, када се ратници беху окупили у болничком дворишту, на груди Радише Гојгића, каплара из Негбине, официр је прикачио Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, рекавши:
– Јуначе, стекао си је својом крвљу и ранама.
У јунаковим очима заискрише сузе. После завршене војничке свечаности, одликовани каплар је на штакама отишао до свог кревета и дуго остао будан у ноћи.
Радиша Гојгић је рођен 28. децембра 1883. године у Кућанима, засеоку општине Негбина. Отац Петар и мајка Иконија живели су у прилично ситуираној задрузи, па су имали могућност да сина пошаљу у Пожегу да изучи занат и себи обезбеди пристојнији живот, Дечак је вредно радио у дућанима угледних трговаца и слушао старије како се треба опходити са муштеријама. Постао је добар трговац, временом је отворио своју радњу и био цењен попут својих учитеља.
Мобилисан је 1912. године у 1. чету, 3. баталона IV пешадијског пука и са њом прешао преко свих ратних поприпгга ослободилачких ратова. Са осталим ужичким ратницима делио је радост великих победа и тугу после сваког пораза, све до своје трагедије на Црној чуки, која је за њега уистину била црна. У Пожегу се вратио као ратни инвалид, али његова радња није престајала са радом. Женио се два пута, а пошто ни са једном супругом није имао деце, пред крај живота је усвојио своју синовицу.
Умро је 1968. године као цењен и поштован ратник и угледан грађанин Пожеге.
