Neustrašivo je jurio preko kajmakčalanskih krvavih bojišta, probijao se kroz pešadijsku vatru i artiljerijsku kanonadu, odnoseći izveštaje i donoseći naređenja komandiru čete kapetanu Milivoju Mlađenoviću.
Noseći izveštaj komandantu bataljona, 26. septembra 1916. godine, upao je u neprijateljske redove, ali je bajonetom prokrčio put i sa dve rane na glavi stigao na cilj. Opomenut da ide na previjalište, Radiša Gojgić, kaplar u 1. četi, 3. bataljona, IV pešadijskog puka odgovorio je:
– Gospodnne potpukovniče, mi još nismo završili svoj posao!
Svaki kontakt sa neprijateljem obeležio je nekim neobičnim junaštvom po kome su ga drugovi pamtili. Tog 26. septembra, oko 15 časova, izneo je ranjenog narednika Marka Markovića ispred neprijateljskih rovova.
Naredne noći, bacio se na raketu za osvetljavanje i ugasio je svojim telom da ne bi osvetlila naše položaje. Na Ivenskoj kosi dobrovoljno se javio da krene na specijalni zadatak. Odabrao je osam drugova sa kojima je upao u neprijateljski rov i zarobio čitavu posadu. Posle ovih junačkih poduhvata poveren mu je jedan vod u 3. četi.
Po svom običaju Bugari su jedne tamne noći izvršili napad na umorne vojnike 3. čete, koji su spavali u rovovima. Kaplar Radiša Gojgić dotrča pred komandira i raportira:
– Gospodine kapetane, Bugari vrše napad!
– Pa, dobro kaplare, vršićemo i mi. Nije to ništa strašno.
– Kako nije ništa, gospodine kapetane. Evo ih, tu su pred nama.
– Skupi svoju desetinu, pa na juriš. Jurišaće i ostali.
Sa prikupljenom desetinom Radiša jurnu preko sagorele trave. Na jednom brežuljku primeti dvadesetak Bugara.
– Pripremite bombe – šapatom zapovedi Radiša – sad pali!
Prvo zašišta Radišina bomba, za njom kroz vazduh poleteše i ostale. Odjeknuše eksploznje i jauci ranjenih ljudi. Radiša primeti kako grupa bugarskih vojnika beži, pa potrča da im preseče odstupnicu. Zarobio je petoricu.
Kada ih je doveo komandiru ovaj ga je pohvalio i potapšao po ramenu, ali mu nije dozvolio da predahne.
Trebalo je izvršiti novi, još teži zadatak. Pošto je osmotrio neprijateljske položaje i vratio se među vojnike, Radiša im reče.
– Položaj je izuzetno težak, ali mi ga moramo zauzeti po svaku cenu. Izgleda da će noćas prokukati osamdeset majki…
Drugovi su ga dobro razumeli, bilo ih je ukupno osamdeset četiri. Iskusni ratnik prvi je krenuo u ljutu i krvavu borbu. Oko njegove glave, kao roj ljutih osica, zujali su puščani kuršumi. Radiša je stizao da hrabri drugove, vidi i osmotri svaki pokret neprijatelja, spasava ranjenike. Te večeri, te nezaboravne i jezive noći, bio je neumoran, nesalomljiv i hrabar do bezumlja.
Položaj je na nož zauzet i plaćen životima i krvlju. A kada su se na osvojenom ćuviku ratnici okupili da predahnu i vide koliko ih je ostalo u životu, komandant bataljona priđe komandiru čete.
– Čestitam vam, dragi kapetane i zahvaljujem što ste zauzeli ovaj važan položaj.
Komandir se okrete i rukom pokaza na Radišu, koji je plakao nad mrtvim drugom.
– Gospodine pukovniče, sve zasluge prnpadaju kaplaru Radiši Gojgiću. On je noćas među nama bio najhrabriji.
U nedelju 20. novembra 1916. godine IV, VI, i VIII puk i 2. bataljon Dobrovoljačkog odreda Vojvode Vuka vode očajničku borbu na Gruništu. Rika artiljerije odzvanja celoga dana, zemlja podrhtava, sve se pretvara u prašinu. Na položaju Crna čuka, dok se peo uz breg, Radiša je zadobio četiri teške rane. Nemoćan i umoran sklokao se među kamenje i čekao da ga neprijatelj pronađe i dotuče. A tamo u njegovoj četi vladala je prava uzbuna, komandir je vikao:
– Trčite, spašavajte kaplara Radišu! Izvucite ga kako god znate!
Mitraljeski rafali nisu prestajali, niko se nije usuđivao da priđe kamenjaru gde je ležao ranjenik, a njega su bolovi sve više slamali. Priželjkivao je smrt da se konačno oslobodi muka. Kad je bojištem ovladao sumrak, pojaviše se njegovi drugovi.
– Mijailo, brate, ubi me molim te! Ne mogu više da izdržim.
Preneli su ga do previjališta, a odatle u Solun. Kad su rane zacelile, Radiša je ostao trajno nesposoban, za njega je rat bio završen. Prenet je u Bizertu. Umesto da se bori za slobodu svoje Srbije, duge i tužne dane provodio je u logoru daleke Afrike. Junakovu dušu mučila je bolna nostalgija. Želeo je da vidi zelenu dolinu Požege i cvetne proplanke Zlatibora.
Jednoga dana, kada se ratnici behu okupili u bolničkom dvorištu, na grudi Radiše Gojgića, kaplara iz Negbine, oficir je prikačio Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, rekavši:
– Junače, stekao si je svojom krvlju i ranama.
U junakovim očima zaiskriše suze. Posle završene vojničke svečanosti, odlikovani kaplar je na štakama otišao do svog kreveta i dugo ostao budan u noći.
Radiša Gojgić je rođen 28. decembra 1883. godine u Kućanima, zaseoku opštine Negbina. Otac Petar i majka Ikonija živeli su u prilično situiranoj zadruzi, pa su imali mogućnost da sina pošalju u Požegu da izuči zanat i sebi obezbedi pristojniji život, Dečak je vredno radio u dućanima uglednih trgovaca i slušao starije kako se treba ophoditi sa mušterijama. Postao je dobar trgovac, vremenom je otvorio svoju radnju i bio cenjen poput svojih učitelja.
Mobilisan je 1912. godine u 1. četu, 3. batalona IV pešadijskog puka i sa njom prešao preko svih ratnih popripgga oslobodilačkih ratova. Sa ostalim užičkim ratnicima delio je radost velikih pobeda i tugu posle svakog poraza, sve do svoje tragedije na Crnoj čuki, koja je za njega uistinu bila crna. U Požegu se vratio kao ratni invalid, ali njegova radnja nije prestajala sa radom. Ženio se dva puta, a pošto ni sa jednom suprugom nije imao dece, pred kraj života je usvojio svoju sinovicu.
Umro je 1968. godine kao cenjen i poštovan ratnik i ugledan građanin Požege.
