Svedok tihog umiranja

36
Đoković Radojko
Đoković Radojko

Sve vreme rata bio sam podalje od fronta, ali kao da sam bio na glavnim vatrenim položajima – oko mene je uvek bilo ranjenih i mrtvih. Bio sam svedok njihovog tihog umiranja. I ne znam gde mi je bilo teže: kroz vrleti Albanije, gledajući kako tiho umiru moji vršnjaci, koje nema ko da sahrani, ili kasnije, na Krfu i Vidu, gde su ih bacali u more, jer više nije imalo mesta na groblju, ili, najzad, na solunskom frontu – na Kajmakčalanu, Dobrom polju, Rovovskim kosama, Crnoj reci, Sokolu…

… Uvek ista slika: ranjeni i mrtvi. Ljudi bez ruku, nogu, očiju… I niko se ne žali na svoju sudbinu: kažu – sve treba dati za slobodu otadžbine… Izginule vojnike sahranjivali su blizu položaja… I ja sam učestvovao u njihovoj sahrani. Pravio sam i krstove, urezivao imena poginulih, sadio cveće…

… Posle bitke na Gruniškom visu doneli su nekoliko teških ranjenika. Jedan je bio gotovo sav iskomadan: sve je na njemu bilo mrtvo – osim očiju. Nije mogao da progovori, ali su njegove oči govorile sve. Te oči kao da me i sada prate; ja u njima i sada vidim sav ljudski očaj, svu ljudsku nemoć i prokletstvo rata. Taj nesrećnik nije mogao da kaže ni svoje ime. O njemu se pričalo kao o neustrašivom borcu. Bio je mlad, ne bi ga u vojsku ni uzeli, ali se on javio u dobrovoljce. Tako je stigao u odred vojvode Vuka. Spasa mu nije bilo: dolazili su svi lekari, gledali ga, ćutali i čudili se – šta ga još drži u životu…

Posle zauzeća Kajmakčalana, vođene su rovovske bitke, tako da je moja bolnička četa uvek bila na zadatku – izvlačili smo ranjenike sa položaja… Francuzi su nas opremili specijalnim sanitetskim stolicama za prenošenje ranjenika: stolica se veže za samar, samar za mazgu… Uvek po dve stolice za dva ranjenika. Tako sam gledao kako istovremeno prenose ranjenike – srpskog i francuskog…

Nisam radio samo kao bolničar; bilo je mnogo i drugih poslova: izvlačili smo, danima, francuske teške dalekometne topove na najviše kote. Bili smo oduševljeni ovim topovima sa dugačkim cevima i jedva smo čekali trenutak da grunu. Mislili smo: kad grunu topovi, grunuće i naša pešadija, pa ćemo se brzo naći u svojim kućama. Ali, proteklo je još dosta vremena do konačnog proboja fronta. I, zamislite moju nevolju; razbolim se i upute me u englesku bolnicu u Vertekopu kod Soluna. Smota me neka bolest, iscrpe mi snagu i zamalo da platim životom… Spasiše me lekari. Odatle me upute u Vodeno, u drugu bolnicu. Tu sam posle bio na poštansko-telegrafskom kursu. I čim je probijen front, upućen sam u Prilep, u vojnu poštu, u kojoj sam ostao sve do 1. maja 1919. godine. Kući sam krenuo pešice preko Skoplja, Kosovske Mitrovice, Raške i Javora do Ivanjice.

Iako je na pragu devedeset šeste godine života, Radojko Đoković je još u veoma krepkom zdravlju. Živi u Titovom Užicu, Šumadijska 2.