Многе генерације Ужичана запамтиле су чика Драга Вулетића гитаристу и певача, боемског забављача. Био је неодвојиви део живота оног тајанственог боемског Ужица. Ми млађи прилагођавали смо се неговом репертоару кад год би га позвали за сто у разним ужичким кафанама.
Светиславу Басари и мени је први пут засвирао далеке 1971. у кафани “Шумадија”- “Труману”. Тек смо били напунили 18 година, свратили на пивце. Када нам је пришао чика Драго, понудили смо му пиће, попио је једну шљивовицу. За разлику од већине тадашњих кафанских свирача, Драго је зрачио госпоственошћу. Он је нама понудио песму. Предложио нам је “Знаш ли драги ону шљиву ранку”, и започео песму. Био је упоран док је и нас двојица нисмо научили и заједно са њим отпевали:
Знаш ли, драги, ону шљиву ранку
где смо некад били на састанку
Како не бих, драга, ја то знао
шљиве сам ти са грана узбрао
Да л’ се сећаш ста је после било
кад сам шљиве скупила у крило
Како не бих, драга, запамтио
онда сам те, душо, пољубио…
То је постала наша песма кад год би чика Драго видео неког од нас у ужичким кафанама. Сећам се последњи пут кад смо са чика Драгом отпевали “нашу песму”, били смо у кафићу “Бумеранг”, када нам је пришао са гитаром већ остарели Драго. Попили смо пиће и тихо са њим запевали.
Касније сам чуо да се једне ноћи угасио за кафнским столом на пола песме. То се догодило у кафани коју су Ужичани звали “Порт Саид”.
Нажалост, ми се нисмо сликали са чика Драгом, али има једна фотка са Вуком Вулом Остојићем, племићким Ужичанином. На њој њих двојијица, иако остарели, уживају у староградској песми.
