Užička gospoda konobari

65

“Gradsku kafanu pamtimo, svi mi, kojima je ovo bio omiljeni kutak sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, naravno ako bi nas Rade Ustaša a kasnije Minder pustio u unutra. Ako smo, možda, kafanu zaboravili, konobare iz tog vremena sigurno nismo.” Miloš Poznanović

Užička gospoda konobari
Užička gospoda konobari

Gospoda užički konobari, naši prijatelji, svih godina naše mladosti i u boemskim danima, pratili su nas sedamdesetih i osamdesetih godina 20 veka. Čak i kad su bili negostoljubivi i arogantni, užički ugostitelji su bili deo prepoznatljivog užičkog šarma. Oni su znali da dovrše vic koji je gost započeo, da se uključe u raspravu oko vlade ili fudbalskog tima, Užički konobari su bili redovni sagovornici o političkim, sportskim i svakojakim drugim temama. Zato nije ništa bilo neobično da dopune gosta ili da se uključe u žučnu raspravu na različite teme. Nije im bilo strano ni da dodele kompliment gostu ili njegovoj dami.

Legendarni užički ugostitelj Rade Ustaša
Legendarni užički ugostitelj Rade Ustaša

Legendarni užički konobar o kome se i danas priča bio je Radiša Janković poznatiji kao Rade Ustaša. Bio je u Gradskoj Kavani šef sale, tada je opisao jedan dan u Gradskoj kavani: – “Pre podne u Gradsku kavanu najviše navraćaju poslovni ljudi. Tu je blizu banka, pa se nalaze ovde kad idu ili se vraćaju iz banke. Pre podne su ovde oni koji rade drugu smenu pa su slobodni… Ima još vrsta prepodnevnih gostiju, besposlenih koji su našli tu utoščište i koji smetaju ozbiljnim gostima. Mislim da se Gradska kavana mora održati na visini obzirom na karakter kuće i mesta gde se nalazi. Popodne je lakše raditi, tada dolaze staloženiji i ozbiljni gosti i atmosfera je drugačija. Imamo i stalne goste obično su to Novinari, inžinjeri, lekari njima ovakav lokal odgovara i verovatno zbog toga su najčešće ovde. Subotom imamo najviše gostiju, subotom radimo do 2 dok običnim danima radimo do 1 sat po ponoći“.

Bilo je u to vreme dosta drskih i bezobraznih gostiju koji se nisu uklopili u urbanu sredinu. Zato se niko nije začudio ako bi nekoga užički konobar popreko pogledao na povik „kelner!“. Oni Užicu odavno više nisu bili „uslužni momci“, već cenjena „gospoda“, po svom ponosnom ponašanju. Drski poziv, u ovom slučaju, ali i u mnogim drugim prilikama, mogao je dugo da ostane bez odgovora, ili da bude predmet cinične primedbe. Kad drskom gostu, konačno, konobar nezainteresovano tresne čašu s pićem na sto, gledajući u drugom pravcu za zanosnom lepoticom, koja laganim hodom prolazi ispred kafanske bašte, ili, jednostavno, žurno nastavljajući ka drugom stolu, a vama se ovakva vrsta „dobrodošlice“ ne dopadne, pa glasno negodujete, može da vas zadesi sledeća opaska: – Ako gospodinu ne prija, može slobodno da potraži drugi lokal!

Najmanje što se može reći je da tadašnji užički konobari nisu bolovali od kompleksa niže vrednosti. Nisu imali potrebu za preteranom servilnošću, a sebe u najmanju ruku su smatrali ravnopravnima s gostom. Pa tako, što više osmeha na licu posetioca, otvara šansu da vedrine, eventualno, bude i s druge strane. Sve zavisi od raspoloženja. Moglo je da se desi užički kelner požuruje da se gost smesti, I nije mu pravo da gost menja narudžbinu, bez ustručavanja su tražili da gost promeni sto ako mu iznenada stigne više gostiju, a na kraju mu nikako nije bilo pravo ako mu ne ostavite napojnicu, iako je njegova usluga bila uračunata u cenu.

Zadovoljni gosti: Strunja, Zoran Jokić, Boco Marijanović.
Zadovoljni gosti: Strunja, Zoran Jokić, Boco Marijanović.

Užički kafanski gosti su na to odavno navikli, i to im se uglavnom i dopadalo, jer animira situaciju i od odlaska u kafanu pravi čitav mali događaj. Jednom rečju, užički kelneri su užičkoj klijenteli bili simpatični. Za redovne goste često su i bračni i poslovni savetnici, psiholozi, pa i dugogodišnji prijatelji. Zato je užičanima kada odu negde na stranu i u inostranstvo, usluga u kafanama delovala previše izveštačena, „nacifrana“ i protokolarna. Hteli su da sa nekim iza šanka iskreno porazgovaraju. To je, na kraju, sve samo bio deo užičkog šarma. Naravno, za onoga ko shvati užičke kelnere i ovakvu vrstu navika. Zbunjeni turisti, međutim, su imali malo razumevanja za takav vid kulture ophođenja.

Brojni su razlozi bili za ovakvo ponašanje. Njih, između ostalog, treba tražiti i u naročitom odnosu Užičana prema hrani, modi, istoriji. Tadašnji užički kelner je samo bio deo društva u kojem se misli da se ovde najbolje jede, da se žene najlepše, a da svi zajedno, imamo puno ukusa. Zato, ponekad, strance, koji se s tim ne slažu, gledali s visine.