Godine 1977. Radomir Čolić, radnik Valjaonice, napisao je pesmu o Užicu

47

– Divan si grade moj –

Divan si grade moj

svako te milije i voli

tvoji ljudi su veseli i čili

kroz te su često prolazili udruženi putnici kirijdžije stare na tvojim pijacama prodavali su dare:

luč, katran, šarene čuture, solanike, čankove

za groš, za marijaš, za dvanesluk…

Paljen si ptom vatrom i čelikom

bezbroj puta u jednom danu legenda

gromovi su rušili te mnogi

četiri zime i četiri leta

lomili su ti cvetove i grane –

sloboda je na krilima doneta…

nestaju tesne ulice i naprsle kućice,

Dižu se oblakoderi i kule,

domovi kulture, sporski tereni, bolnice.

Okolina ti je divna ko Đerdan

nižu se redom dela naših ruku

kombinat obojenih metala Sevojno,

“Partizanka: “Cveta Dabić”, “Prvi partizan”

Lep si kao majseke kada procvetaju ruže

Kao gora listom okićena

kao trava kad je za kosidbu

k ‘o devojka kad je za veridbu.

Divan si grade moj

i živećeš večno kao istorijska

o tebi su sročene bajke i mnoge priče

igre, pesme, vedere doskočice –

ti nosiš ime čoveka svih vremena

o divni grade – Titovo Užice.