I sinu viđelo iz reke

586
Tkačka Radionica i Đulajića ćuprija
Tkačka Radionica i Đulajića ćuprija

I Đulaića i Kasapčića mostovi su sve do svog rušenja 1944. bili korisni ukrasi Užica i njegove reke Đetinje. Ipak, priča o Đulajića ćupriji dobija novu dimenziju posle elektrifikacije varoši, započete 2. avgusta 1900. Izmenila je život Užičana, ali i samu vekovnu namenu staroga mosta. Električne sijalice, iako slabašne snage u smislu svetla, ipak su nepovratno zamenile luč, lojanice, fenjere ili petrolejske lampe. Kad je sinulo “viđelo iz reke”, iz užičkih kuća, kancelarija, zanatskih radnji, trgovina i kafana nestalo je mirisa, ili smrada, kako za koga loja, smole i gasa. Menjao se sam život užičkih porodica, mnogi poslovi su pomereni u toku večeri. Drastično se smanjio broj požara u varoši, povećala se bezbednost, naročito dece.

Električno svetlo je učinilo Užičane važnim i ponosnim, jer su uz Beograđane i Valjevce koristili blagodet “elektrike”. Ma, bili smo važniji, užička centrala je bila bolja, radila je po Teslinom principu. Užičani su se brzo izvestili oko ove energije da su bili spremni za primenu svih tehničkih pronalazaka koji su koristili ovu vrstu energije. I tako, sve je počelo da se menja uz električno osvetljenje, električna centrala “pod Gradom” je pokrenula 3. maja 1901. godine i prvi električni motor u Tkačkoj radionici. Gledajući šta se radi u Tkačnici, Carinjaš Marko Popović, vlasnik stolarke radionice, ubrzo je nabavio i instalirao elektro motor u svojoj radionici. A onda je krenulo… Treći je instaliran u improvizovanoj strugari društva kod Tkačnice, četvrti u Atanackovića mlinu na Rakijskoj.

Tkačka Radionica i Đulajića ćuprija
Tkačka Radionica i Đulajića ćuprija

A Đulića ćuprija, šta sa njom? Pitate se… Zapadni deo užičke varoši, zbog Tkačke radionice, postaje industrijska četvrt varoši, a Đulajića most se uklapa u taj industriski deo grada. Fotografije svedoče o brzom razvoju Užica. Uz most je dograđen industriski kolosek i desno od Đulaića mali betonski most za tu prugu, preko koje je prevožena prerađena drvena građa. Na fotografijama dominira Tkačnica, na desnoj strani reke je stovarište građe, a na levoj pogoni fabrike, jedna hala i upravna zgrada, a između njih Đulajića ćuprija i nova joj uloga – indistrijska. Uz manje poslovne nemire i teškoće, fabrika je rasla i napredovala.

A Ere ko Ere, ponešeni mogućnostima električne energije, hteli su više nego je bilo moguće. Zato su skoro svakodnevno bili obaveštavani preko štampe o proizvodnim mogućnostima izgrađene hidrocentrale. Bilo je previše ideja, npr. da se između Užica i Zlatibora postavi električna žičara radi lakšeg transporta borove i smrečove oblovine. Druga ideja je još neverovatnija: da se buduća pruga Stalać – Užice, na delu od Čačka do Užica elektrificira. Nisam siguran kojim su redom u Užicu primenjivali druge tehničke inovacije, ali sam siguran da je to bilo pre nego su u drugim gradovima bljesnule sijalice.

Tako se završava priča o Đulića ćupriji, užičkom mostu, po meni rimskom starom dva milenijuma. Da podsetim,Turci su ga uz pomoć kamenoresca Đulića obnovili. Užičani tokom idustriske revolucije mu promenili namenu, baš za industriju. I na kraju, u Drugom sv. ratu Nemački vojnici u besu, zbog mitraljiranja i bombardovanja njihove kolone, koja se povlačila, minirali i survali ga u Đetinju. Mi možemo samo da ga obnovimo i njega i Kasapčića i da im damo novu namenu – Turističku i korisnu. Za to i za mnogo toga još nam je potreban nezaborav sajta Užičanstveno.