Много је у било посебних људи у златиборском крају, али један нас је заиста задужио. Уметник, хроничар са фотоапаратом, Илија Лазић. Посебан респект осећам кад пишем о таквим људима, који су уградили себе у своје дело, а Илија у своје фотографије. Да није било њега и његовог оца Николе, њихових фотографија, никада не би сазнали како је изгледало време током прве половине двадестога века у Ужицу и на Златибору. То је човек који је својим фотографијама први промовисао лепоту Златибора по „беломе свету“. Његова разгленица „Златиборски брзи воз“ је једног сасвим обичног златиборског киријџију поставила на пиједастал заштитног знака туристичког Златибора неколико деценија. Данас ту, поред језера, масивна дрвена фигура „Златиборског брзог воза“ мами туристе да се фотографишу поред ње.
Од првих фотографија Илије Лазића које је направио у својој дванестој години, 1912. до 1966. год, када је напустио овај свет, остало је десетина хиљада фотографија. Лета је проводио на Златибору, где је у камп приколици направио лабараторију, из које су разгледнице које је правио одлазиле у многе крајеве света. Златибор је за многе мајсторе фотографије неисцрпна инспирација, али, за разлику од других, Лазић је својим објективом налазио, сем пејзажа, мотиве у којима се могао препознати менталитет ужичког краја. Њагове фотографије су драгоцен извор података за туризмологе, етнологе, архитеткте и историчаре. На фотографијама је сачувао призоре из свакодневног живота Златибораца, одећу од пртишта и сукна. Фотографије: „Златиборски кувар“, „Мужа оваца“, „Ручак код Пржуља“ и многе друге су постале антологијске. За једну разгледницу се заиста може рећи да је сви знају, на њој је један од последњих златиборских киријџија Гајевић-Удовичћ Тодор, „Златиборски брзи воз“.
Тодор нема посебних заслуга, осим што је фотографу Илији Лазићу 1934. послужио као модел за ту чувену фотографију која је обишла свет. Њен модел је постао симбол једног времена и одавно ишчезлог занимања. На фотографији је представљен човек који на глави има шубару од сукна вуне златиборских оваца, на леђима гуњ, од сингавог сукна, преко стомака опасач, а испод тога пртену кошуљу до изнад колена; испод кошуље скоро до пета, изгужване пртене гаће, на ногама грубе вунене чарапе, преко њих опанци од пресне коже, у десној руци велика дрвена мотка која служи за поштапање, за одбрану од змија, паса и слично, као терање коња, али и као „соара“ када се товари и истоварује роба. На фотографији Тодор је необријан, јер се враћа с дугог пута. На коњчету осредњи товар, на чијем врху је тиквица за воду или ракију.
Ипак ова прича о хронологу са фотоапаратом не почиње на висовима Златибора. Ова истинита прича почиње на једном од ужичких брда – Пори. Брду познатом на далеко због својих многобројних дана осунчаности током године. Да ли је то разлог да ту одрасту људи који зраче посебном каризмом и вештином? У крају Ужица испод брда које Ужичани називају „Пора“ на вису и данас се налази део Ужица који се зове Росуље. Некад је ту постојала прастара кућа од зиданог материјала. Била је „на бој“ (једноспратница) заостала из времена Турака. У дворишту испред куће било је шљива, ораха, трешања, издвајала се стара крушка код бунара. Ту је живео необичан човек по занату пушкар а у души фотограф, звао се Никола Лазић са својом женом Стојаном, децом Милорадом, Илијом и ћерком, миљеницом породице, малом Вукосавом. Тај ужички пушкар-фотограф се у подмаклој младости оженио сестром угледног господара ужичкога краја прве половине 19. века, сердара Јована Мићића, „златиборског чеда“. Мићић је био ударна песница књаза Милоша, чија је сестра у Ужицу имала лепо имање крај Ђетиње, у доњем делу вароши. Касније се Никола заљубио у сиромашну лепу двојку Стојану, млађу од њега 25 година. „Пустио“ је Мићићеву као нероткињу, „Купио раставу брака“ и оженио се лепом Стојаном, са којом је имао децу. Разведена сердарова сестра од тада није изашла из куће покојног брата. Ни у цркву! Од срамоте, због сени њеног угледног брата, сећала се прва српска и Политикина новинарка, рођена Ужичанка, Марија Мага Магазиновић.
Такође, Ужичанин књижевник, Милутин Мита Ускоковић, у једној својој приповеци описује првог ужичког фотографа, амбициозног младића начетог туберкулозом, који због чистог планиског ваздуха у Ужицу отвара атеље, али му име не записа. Ипак из тог давног времена остале су најраније фотографије Ужица и Ужичана, које као да су снимљене на Дивљем западу, бркати Ужичани са шеширима широког обода, даме заклоњене од подбратка до пета импозантним хаљинама са дубоким ципелама на шнирање и такође препознатљивим шеширима салона старих филмова Дивљег запада… Као и фотографија младог Мите Ускоковића и остарелог Ристе Тешића са синовима, Испод тих фотографија увек стоји „непознати аутор“. Та светска луталица, непознатог имена, први је фотограф у Ужицу, који је заинтересовао ужичке даме својим нежним изгледом и свиленим краватама које је носио… Заинтересовао је и пушкара Николу за фотографију. Морао је набавити ту „магичну кутију“ и све што иде уз њу. Било је то 1882. Ристо Тешић је основао је Подружницу Српског Пољопривредног друштва за округ ужички. Из Немачке је донео кожно седло које је потом изложено на првој пољопривредној изложби исте године у Београду. По том седлу, уз Ристина упуства, ужички сарачи су постали прави мајстори седлари. Али, сајџија није знао да ће тај мали примитивни фото апарат, ту малу црном бојом офарбану дрвену кутију на којој је писало „Кодак“ са отвором за експозицију, који је донео Николи Лазићу, омогућити Ужичанима да и у далеком 21. веку знају како је изгледала тада ужичка варош. Те слике немају неку оштрину, ни одређени квалитет, али су заиста вредне и непоновљиве.
Стојана је ужичком пушкару-фотографу родила другог сина 1900 године, дали су му име Илија. Имао је сретно детињство, одрастао је ту код Прве ужичке основне школе вољен, пажен и мажен. Рано се заинтересовао за пушкарски занат све док се није догодило… Било је то 1912. године, негде у време Балаканског рата, када је покушао да поправи огромни црногорски револвер „тулумбаш“. Савременица Мага се сећала:
„Било је касно поподне када је млади Илија Лазић изашао испред радње свога оца, уперио огромну револверчину у небо и испалио хитац, револверчина му се распала у руци… На сву срећу мало је био повређен, више му је био повређен понос“. Од тада више никад није узео оружје у руке, али, од тада, до краја живота 1966. године никад се није раздвајао од фотоапарата. Да би добио диплому фотографског заната, отишао је у Београд код тада најбољег мајстора, где је допунио своје знање. Пред сам крај Првог светског рата осамнестогодишњи Илија се задесио у Ужицу, када је снимио познату фотографију из ужичког Музеја, која се сматра за његову прву професионалну фотографију: „Долазак коњичког дивизиона Тимочке дивизије у ослобођено Ужице 1918. године.“
После рата краће време ради у Петровцу на Млави. 1925. године се враћа у Ужице и отвара радњу испод „Житног пијаца“, главног ужичког пијаца-Трга, изнад чијег улаза пише: „Специјални завод за увеличавање слика и модерну фотографију“. У очевој некадашњој пушкарско-фотографској радњи, сада само фотографској, радио је његов старији брат Милорад, који је био у души авантуриста и није се ту дуго задржао. Нешто касније Илија ће се ту преселити, радњу ће назвати именом своје млађе сестре, на видљиво истакнутој фирми је писало: “Фото-атеље ‘Вукосава’ Илије Н. Лазића”. У његовој старој радњи ће Станиша Дебељевић отворити „Фото Холивуд“ и Ужичани ће све до 1945. год. имати две фотографске радње, од којих ће после рата наставити да ради Фотоатеље “Вукосава”.
