Радисав Суботић се доселио у Ужице из нововарошког села Рудоње 1878. године. Његов син Милован имао је три сина: Рада опанчара, Миленка и Петра, који су изучили браварски занат у Војном заводу у Крагујевцу. Миленко је радио у Ткачници, док није отворио своју браварску радњу на „Липи“ 1930. године. Најмлађи син Петар је отишао и радио у војној алатници у Горажду. Милован Суботић је погинуо у Колубарској битци у Првом светском рату. Синови нису могли да му нађу гроб, па су му на Пори подигли спомен чесму.
Син Раде Суботић био је познати ужички весељак, боем. Без њега у Ужицу није могла проћи забава, весеље где се певало, играло. У друштву са њим најчешће је био кум Давид Новковић и познати Ужичани тога времена Ћизо, Ћага, Јово. За њих је у опанчарској радњи, која се налазила ту на Липи, где је данас зграда „Бели двор“, до саме Главне улице, увек у углу стајао балон од дванаест литара ракије. На приложеној фотографији из 1959. године су Раде и Драган Димец, часовничар, који се уселио у локал где је некада била посластичарница “Здрављак” мога деде Витомира, која је прикључена пекарском предузећу “Сретен Гидурић” у новосаграђеном Блоку “Ц”, где се и данас налази. На спрату је био двособан стан, где је становао Раде са женом Ружом.
Ружа је рођена у Љубишу 1910. године у свештеничкој породици Смиљанића, и мајка јој је била из такође познате породице Пећинара. Академик Миладин Пећинар јој је био ујак. Њен Раде је волео да носи шарене чарапе и опанке, оне народне јахаће панталоне, белу кошуљу, шешир и сако. Тако су га Ужичани и запамтили. Никада се никоме није замерио, са свима се лепо слагао. Када је умро 1972. године, испратило га је цело Ужице, међу којима и 8 свештеника, иако је био зван само парохијски. Био је то веома цењен и поштован Ужичанин.
Ружа је у младости важила за најлепшу љубишку девојку, висока, витка, лепога тена, лепе косе и прелепих очију. Једном приликом је сишла Ужице у госте код рођака, познатог ужичког попа Видаковића. Увече је изашла на корзо са рођаком, која је свратила у опанчарску радњу да наручи опанчиће. Можда више због младога власника, опанчара, Ружа је ушла са њом и запазила у његовом погледу да му се свиђа. Позвао их је у посластичарницу у којој је тада радила моја баба Мара, сећала се тетка Ружа Суботић. Раде се у посластичарници нашалио и рекао јој: „Знаш ђевојко, ја сам под хитно решио да се женим и то са оном која ми се на први поглед свиди. Хоћеш ли поћи за ме?“.
„Свадба је била на Митровдан, свирали су цигани са Царине.“ Наставила је да се сећа тетка Ружа: „Тада није било трубача, виолине, ћемане, тамбуре, добоши, велики бубањ. Све је јечало. Пуцало су пушке. Око се није могло нагледати кићених сватова, сито, јабука. Сватови су се веслили до касно у ноћ. Повела сам коло, Раде до мене, па на кућну веранду, где смо нас двоје остали, а сватови су се повукли и ускоро разишли. Свекрва ми је рекла: ’Ево ти кухиња, шпорет, судови, шест момака, па ради како ти муж каже’. Муж ме је толико заволео да би ми купио шта год зажелим. Био је пресрећан. А ја му никад нисам приговарала, радио је шта је хтео. Кад дође његова дружина, све оставља и одлази у провод. Шале се, пију, наручују ћевапчиће, печење, ћулбастије, певају. Ако наиђе неко од музиканата, одмах га ангажују, па то само удара… Кад су дошли Немци, били смо неко време код кума Ћоса на Гајевима, а кад смо се вратили кућа је била празна. Раде се није због тога бринуо. Говорио је – најважније је да су нам деца жива и здрава“. Кад је Ружа напунила 24 године, већ су имали четворо деце. Раде је увек је имао на уму девојчицу коју су изгубили у њеној осмој години, када је завршила први разред.
Раде је дочекао пензију, био је то сналажљив човек, није зависио само од опанака, трговао је кожом, дрветом. Куповао је старе куће, које је после поправке продавао. Тетка Ружа се сећала да је „њен Раде“ волео живот и провод. Ничега није остао жељан, када није имао друштва звао је Ружу: „Хајде жено да се проведемо!“
Раде Суботић почива у породичној гробници на Доварју и Ружа је са њим. Обоје су се придружили својој ћеркици, коју никада нису заборевили. Био је цењен, поштован, домаћин и газда, један од великих Ужичана.
Милош Познановић: „Опанчар Радомир Раде Суботић, када са супругом Ружом крене у посету њеним Смиљанићима и Пећинарима у Љубиш, обавезно изнајми коње од пријатеља Зрња. Тако редом од Аде и Врела, од Збојштице и Рожанства, преко Владаје и Катушнице, свраћа у сваку кафану. Како уђе у кафану Мајстори , мајстори… позове газду и наручи за све госте по дуплу туру пића. У почетку се Ружа љутила због трошка, али брзо је схватила да они сви радо свраћају у његову радњу и праве промет. Једна кућа опанчара Рада Суботића налазила се у Обилићевој улици. Педесетих година у овој кући била је смештена Народна библиотека. После тога “Ракетина” аутобуска станица до изградње Београдске робне куће. Раде Суботић , опанчар из Ужица ,по много чему био је посебан Ужичанин. Волео је своје Суботиће и женине Пећинаре, Кубуровину, Џамију изнад Каменог Корита, и ужичку Доњу Пору, шегрте и конобаре, царинске виолин-цигане и лепу песму. Волео је да другом помогне , у кафани цех да плати. Доста је стекао, трошио, а доста и млађима оставио.“