Tekst. D. Stojmenov dopisnik RTV revija, 1991. (Stojmenov je zet Vove Prohorova)
Septembar 1991: Posle trideset godina sa užičkog Trga partizana uklonjen je spomenik J.B. Tita, po odluci gradskih vlasti kako više ne bi iritirao građane bivše užičke republike (predsednik užičke opštine u to vreme je bio socijalista Zoran Vujović)…
Tito je ovih dana poslednji put namučio i koštao Užičane.
Po preporuci republičke vlade da se uklone znamenja i nazivi sa njegovim imenom i likom (predsednik republičke vlade tada je bio socijalista Dragutin Zelenović 1928-2020) Izvršni savet SO Užice („Titovo je već ranije izbrisano) doneo je po hitnom postupku, odluku o uklanjanju spomenika koji je iritirao najveći broj stanovnika grada koje krase svetle revolucionarne tradicije prve slobodne teritoruje u okupiranoj Evropi.
Ovom odlukom, međutim, bili su pogođeni borci Užica, koji su se energično suprostavili, ocenjujući je nezakonitim ishitrenim. Većina njih je protestovala u svojim prostranim stanovima sa pogledom na Trg partizana; drugi su se oglasili preko srestava javnog informisanja, a bilo je i onih spremnih da bronzanu figuru, tešku više od tri ipo tone, brane svojim prsima, kao što su 1941. branili odstupnicu Vrhovnom štabu.
Naravno, od svih tih povika u stilu „samo preko mene mrtvog“ jača je bila dizalica Građevinskog preduzeća „Zlatibor“ – na oduševljenje oko pet hiljada prisutnih žitelja. Istom dizalicom velikan je položen na pleća u dvorištu iza užičkog Narodnog muzeja.
U poslednje vreme ovaj spomenik je bio mesto na kome su uvek duhovite Ere davale oduška svom nezadovoljstvu: Nekoliko puta osvanuli su grafiti „Šta ćeš ti ovde? Idi u Jasenovac“, jednog jutra se omča našla na vratu monomentale figure, pa su predstavnici zakona morali da uzmu četke u ruke.
U samom činu uklanjanja spomenika, naglasniji su bili mladi iz Užica. One iz starijih generacija su samo odmahivali glavom.
„Da ga razlupamo, pa da komade prodajemo kao Berlinski zid“, predlođio je jedan srednjoškolac.
Drugi je nagls pitao: „Gde mu je sad Šesta lička?!“.
Bilo je i neumesnih predloga da se nabije na kolac – to su rekli neki golobradi sa šajkačama i kokardama.
Zlonamerni izveštači bi ovo jedva dočekali i obeležili ovaj čin kao četničko orgijanje, ali, sa druge strane, iznenađuje da niko od opozicionih stranaka nije prisustvovao ovom činu. O zvaničninicima opštinskih vlasti i da ne govorimo. Čak nije bilo nijednog uniformisamog predstavnika zakona da masi ljudi koji su hteli da budu u centru zbivanja ukloni od teških mašina radi njihove sigurnosti.
U trenutku kad je teška bista odvoila od svog postolja, poletelo je nekoliko pokvarenih jaja i otvorena flaša ruskog šampanjca za koje je odmah potekla priča da je poslata diektno iz kabineta Borisa Jeljcina, kao „pelcer“ demokratskih promena iz prve zemlje socijalizma.
Dobra pića tekla su u potocima i trideset godina ranije kada je monumentalni spomenik, rad vajara Frana Kršinića, na Dan borca 1961. godine, postavljen na Trg partizana. Samo, tada su prvoborci i opštinski rukovodioci stajali u prvom redu i primali cveće od Titovih pionira.
I tada je sve to koštalo, kao što je i danas utrošeno 150.000 dinara za uklanjanje. Ni pre trideset godina a ni danas, cenu niko nije zvanično saopštilo. Najvažnije je da će narod biti manje iritiran, a i opštinski izbori se bliže, pa je važan svaki poen u stranačkoj utakmici.
