Нова година се углавном дочекивала ван куће. Није било телевизора који су променили шездесетих много тога у животу Ужичана, па се чекао повод за дружење и састајање. Била је то права прилика да се склопе нова познанаства, која су касније постајала и више од тога, а припреме су биле озбиљне, почев од избора где ће то бити, и с’ким и како изгледати на дочеку. Кад прође поноћ, излазило се на улицу у хладну зимску ноћ на нове сусрете и дружења на неким другим местима. Ако је било снега и леда, ишли су на ноћњу вожњу санкама и бобовима, радосно настављајући започету новогодишњу ноћ, често дочекујући јутро, али без умора због непроспаване ноћи. Задовољни и срећни, опијени младошћу, чежљиво су чекали други дан да предходно проведена ноћ није сан и да значи почетак нове идиле или љубави која је неке везала за цео живот. Како је растао стандард, а посебно доласком телевизије у ужичке домове, полако се губио култ новогодишње ноћи.
За време новогодишњег празника 1964. године дежурне службе у граду нису имале посла. Једино су ватрогасци морали да интервенишу. У боемском Ужицу се причало да је “Зајкин” или како су га повремено звали “Џек Руби”, пословођа мотела “Златиборска ноћ”, у току новогодишњих празника успео да “испразни” општинску касу, као и предузећа у граду који су у мотелу чекали сретну нову, на крају су могли само да кукају “Зајко, Зајко, куку мајко, ко те доведе”.
Најлепша глумица у ужичком позоришту тада је била Илонка Догнар, која је одговорила на питање „Шта жели у новој 1964. години?“
– Желела бих да у овој години играм у новој згради позоришта, у већем ансамблу, у бољим условима. Желела бих да имам свој стан, желим да наша публика долази на све представе. Имам још једну интимну жељу која није за јавност… Илонка ће ове 1964. године добити Првомајску награду Удружења драмских уметника СР Србије за улогу Соње у представи „Ујка Вања“. Уз њу је добио исту награду Милојко Топаловић Пендо за улогу Вање… А Првомајску похвалу Удружења драмских уметника СР Србије добила је Санда Шторф за улогу Јелене у представи „Ујка Вања“ као и ансамбл представе „Ујка Вања“.
Проглашени су најбољи спортисти за 1963. годину. Били су то: Радивоје Максић – стрељаштво, Слободан Курћубић – атлетика, Драгош Вајовић – пливање, Божидар Нешковић – атлетика, Милија Јовановић – фудбал. За најбољег спортисту године изабран је Радивоје Максић из стрељачке дружине “Херој Луне” за освојено место на првенству Србије у гађању војничком пушком. Атлетичар Курћубић 1963. није знао за пораз. Вајевић који је проглашен 1962. за најбољег ужичког спортисту и даље је био стуб пливачког клуба…
Тада ван сваке конкуренције ако би се шахисти убацили на ранг листу, на прво место у Срезу би дошао Милан Јовичић, интернационални мајстор дописног шаха, шахиста Слободе.
Тада је председник Скупштине ужичког Среза био Сретен Цвијовић, који је рекао:
– Од огромног значаја за развој нашега подручја је темпо којим ће се градити и модернизовати постојећи путеве и пруге. А нарочито дуго очекивана пруга Београд – Бар.
Едвард Кардељ је примио делегацију из Ужица у којој су били: Срећко Недељковић, секретар Средског комитета СК Јово Остојић, главни уредник “Вести”, и Стојан Максимовић, новинар. На сатанку су евоцирали успомене о Ужицу из 1941, издањима листова “Вести”, “Борба”, управљању предузећима.
У Т. Ужицу је тада било више жена него мушкараца, а веома мали број њих је било запослено. Предузећа нису у већини случајева примала жене, правдајући се да су непродуктивне. Није било тако, жене су често одсуствовале са посла због порођаја.
У Друштвеном дому је отворена изложба “Проналазака и аутора “Теничког унапређења”.
Интегрисала су се два ужичка угоститељска предузећа “Слога” и “Златибор”, прослава је била на Златибору. Певала је тада најпопуларнија народњачка певаљка у Ужицу, Станка, коју је пратио оркестар “Лазе Орфеја”.
У Ужицу се тада повећао број моторних возила за 18,19% а број саобраћајних незгода за 39,58% више од истога периода у 1962. години.
У Дому армије је сваке суботе и недеље свирао оркестар Дома ЈНА, игранке су почињале у 20 часова. У Радничком дому у Севојну свирао је оркестар КУД–а, игранке су почињале у 19,30 часова. У Гимназији је свирао оркестар Милоша Броћића, а те игранке су почињале у 18 часова.
Објављено је да ће у априлу ове године бити завршен феријални дом “Младост”, да ће располагати са 110 лежајева, салом за ручавање, терасом и осталим комфором. Објављено је да је у Ужицу током 1963. ноћило 4.326, страних туриста, да ће се према друштвеном плану у току године уредити улице: Вите Пантовића, Омладинска и Херцеговачка. Да се на много места у граду замени водоводна и канализациона инсталација у укупној дужини 2840 километара. Да се постави канализација у Консанчићевој, улици Михајла Илијића, Херцеговачкој, Јакшићевој и на Горњој Пори.
Најпопуларнији стоматолог у Ужицу тада је био Мића Јоловић, талентовани кошаркаш из педесетих година 20. века који је на питање: “Како је стање зуба становништва, нашега краја?“ Одговорио:
– Број дефектних зуба, рапидно се повећава. То је због тога што су људи заузети послом, мало времена посвећују нези и одржавању зуба…
Стање у спорским организацијама града, није било најбоље. У управама спорских друштава најмање је било бивших спортриста. Највише је било такозваних “људи од положаја”, због тога је долазило до оговарања, врбовања, давања новчаних награда за прелазак из клуба у клуб и дугова. Ово је сачувано и до 21. века , традиционално, са оца на сина.
Објављено је да је “Десант на Дрвар”, био најгледанији филм у Ужицу у току 1963. године. Видело га је 6726 гледалаца. Док је најгледанији страни фим био “Тарзан”, кога је посматрало 6425 Ужичана.
У биоскопу “Партизан” су приказивани филмови: јапански “Због љубави”, италијански “Самсон против силника”, домаћи “Невесињска пушка”, па “Величанствених 7”, “Грех љубави”, “Јупитерова дагана”. У Дому ЈНА: “Априлска љубав”, “Златни кадилак”, “Црна хроника”, домаћи “Дани”, амерички “Кућа на брегу”, немачки “Ешнапурски тигар”.
Овога јануара у позоришту је изведена премијера представе “Љубав”. У позоришту редитељ је био Александар Ковачевић, а сценограф сликар Бранко Ковачевић. Иако су носили исто презиме нису били у рођачким везама.
Спиро Жунић је био директор ткачнице “Цвете Дабић” (Фротекс), Андрија Павловић економиста у Грађевинском Златибору, Божидар Рмандић директор Рачунског центра у Ваљаоници Бакра, док је на истом месту у „Првом партизану“ био Настас Грдељевић.
Знаменита личност у Т. Ужицу био је Спиро Жунић, дугододишњи директор Текстилне фабрике „Цвета Дабић“. Рођен је у Љубишу 1920. године. У тадашњој Ткачници изучио је браварски занат, ужичку гимназију је завршио ванредно. У Ткачници је радио до 1941, када је отишао у партизане. Заробе га Пећанчеви четници, али им Спиро побегне. После пада Ужичке републике када су партизани отишли у Босну, Спиро је остао у Ужицу до 1944. године. Када се рат завршио ванредно је студирао и дипломирао на београдском Правном факултету 1956. године.
После ослобођења Ужица наставио је да ради у Ткачници. Године 1948. је изабран за директора предузећа. Крајем 1953. напустио је место директора и две године радио у фабричкој браварској радионици. Поново је 1955. постављен за директора и на тој дужности остао до децембра 1979, близу 30 година. За време његовог руковођења „Цвета Дабић“ је добро пословала, Спиро је учинио много за њен развој и модернизацију. Поред опремања постојећих , у то време изграђена је предионица у Турици и погон у Ариљу. Фабрика је опремљена новим машинама, сировине су набављане на време, квалитет производа је био одличан.
Производи „Цвете Дабић“ продавали су се у земљи и иностранству. Пажња је поклањана радничком стандарду. Тих година Текстилни завод био је један од најбољих фабрика ове врсте у Југославији…
Спиро Жунић је био народни посланик Републичке скупштине, председник Ужичке банке, управног одбора Гимназије у Ужицу. За свој рад је одликован Орденом рада, Орденом заслуга за народ са сребрним венцем и плакетом Привредне коморе Србије. Први је добитник Повеље општине Ужице „Слободан Пенезић Крцун“. Спиро је преминуо у Ужицу 2006. године, поштован и цењен од Ужичана.
