Decembar 1961. (drugi deo)

10

A kako je izgledala svadba u to vreme? Opisao je novinar “Vesti” M. Mirosavljević:

Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica
Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica

“Tog prepodneva, zajedno sa sitnom sitnom jesenjom kišicom, u gorjansko blato uploviše četrnest fijakera i fijakerčića, nekoliko čeza i desetak konjanika. Krcka kamenje, pršti blato vrišti šaš, peva vesela rodbina, a mladoženja uvukao glavu među ramena i misli… ko zna šta.
Stiže kolona pred mladino dvorište, posle puna dva sata natapanja kišom i rakijom.
– Stoj! Tu smo! Pušku daj da raspalim!
Kapija zakovana, a iznad nje na motki, dugoj jedno desetak metra, ljulja se poveća jabuka koju treba “skinuti”.
Inače nema mlade. Uze pušku vojvoda da jabuku nišani.
– Pazi nemoj da srušiš odžak domaćinu!
Puče puška i – ništa. Izmenjaše se delije, a jabuka se i dalje klati na motki. Neki, bogme, zažališe za hajduk Stankom.
Jabuka je ipak pala doduše više slučajno nego veštinom.
Grunuše svatovi u dvorište.

Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica
Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica

– Čuj kume i stari svate, dever i snaja k’o brat i sestra… saopšti vojvoda. Poče lom i veselje. Dugačku sofru prekri vruća rakija koja se zhvatala iz tri kazana. Posluga jedva stiže da donese pune tanjire crvenog paprikaša i rumenog jagnjećeg pečenja… Ni najbolji statističar ne bi mogao sve tačno prorašunati šta se iznelo na sofru.
Kruže rumene namazne pogače i stotke rumenilo prekrivaju. Pogača prva – šest hiljada. U džep mladine naje odlazi. Pogača druga četiri, “Domaćine, izvodi devojku.”
“Svatovi smo za čekanje nismo…”
Iskićene i zajapurene jenđije (jenđa je pratilja mlade na svadbi, deveruša – tur.) pevaju i podvriskuju.
Puče puška, izvedoše mladu. Poče redom ljubljenje. Zveckaju dukati i šerdani, a mladoženja sir ceđeni i paprene paprike jede. Dobar da bude sa mladom da se slaže, tako običaji nalažu.
– Otri ruku, da te mlada poljubi, gurkaju se svatovi.
Pljušte darovi. Mladoženja neki šeret ćuti, kao da nije njegova svadba i kao da njemu nije darovano ovih šest ćebadi, dva jorgana, dušek, osam šarenica, desetak košulja i bog ti zna koliko čarapa i gaća…
“Mi ćemo da idemo a vi naske ustavljate”, opet zapevaše jenđije.
Plače mlada, oca ljubi, majku grli. U novi dom treba da se krene. Takav je red.
Nasta vika i jurnjava prema mladoženjinoj kući. Zetovi uzeše najbrže konje i odjuriše za muštuluk. Uz manje gubitke (dvojica “pokislih” ostadoše uz put) stigosmo i mi u čuveno selo ispod Zlatibora.
U mladoženjino dvorište svi ulaze peške, samo mlada u fijakeru. Pred novom kućom sito se na krov tri puta baca i gleda dal će da padne (dobro je) il da se zakači na crep (jao njoj). Navališe deca da vide mladu. Mladoženju pozvaše da stane na prag od kuće da mu mlada prođe ispod ruke (da bude mlađa od njega) tako valja.
Domaćin samo gleda kumu u oči, ni briga ga nije za ostale. Svako spava gde hoće i zna. Mladu čuva svekrva, a mladoženja prostire gunj na štali, takav je običaj.
Mlada rano rani, slaže obuću oko kuće i u kući čisti, riba stolove, vredna mora da bude. Zato je i dovedena.

Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica
Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica

Svatovi selo opkolili, nasta dreka kokošaka i skika prasića. Opet vino, pečenje, gužva i veselje, pa u crkvu. Ono od pre deset dana u mesnoj kancelariji da se potvrdi.
Nije tako dugo kada se podgrejana svatovska kolona stigne za tri sata od Gorobilja do Mirosaljaca, da nije bilo onoliko čekanja pred kapijom kod mladine kuće. Niko da obori jabuku. Najzad, nekako je skidoše. Svatovi vezaše konje u voćnjaku. Oni iskusniji nađoše domaćinovu ostavu za žito i rasuše ga po ugaženoj travi. Jedu konji, a piju svatovi. Ja gde li si Kraljeviću Marko, da s’ napiješ i nahraniš Šarca.
Rakija se donosi u loncima, a vino u bokalima. Pri kraju nestade čaša, a šoljicama se iskitiše svatovi. Propis ovde kaže: “mladu ne sme niko da vidi, sve dok je svatovi ne povedu. To je važilo nekada dok nije bilo fotoaparata. Sada navališe da slikaju mladu i mladoženju. Mlada izađe pozdravi se stidljivo sa mladoženjom i stade pored njega. Taman jedan od svatova poče da namešta aparat kad povikaše na mladoženju, dugajliju.
“Sagni der se malo inače ostra bez glave, na slici.”
“Sniska streha, visok žuvegija”, zapevaše neki. Mladenci se nasmejaše, aparat škljocnu. Vesela svadbena uspomena.
Mladinom spremom natovariše dvoja kola do vrha. Jedna kola odoše ranije tamo do krajnjih kuća da pokupe one koji su isuviše “pokisli”, pa ih izveli da se “ne brukaju”.
Opet vriska i veselje ko pre do mladoženjine kuće. Harmonikaš ponavlja ko zna po koji put stihove: ”Zakitiću svate i svirače ponajviše ljubljeno draganče…” Mladoženja se sve odmiče od mlade da joj ne pogužva šuškavac.
Stiže mlada u novi dom. Pred kućom joj utrpaše u ruke malo dete (nakonjče – tako se prema običajima zove). Ona ga okreće i ljubi a ono plače.
Srećno da ima dosta poroda ko njena baba Tankosava. ču se nečiji glas iz gužve.
Skinuše mladu iz fijakera zamalo šuškavac i haljinu da joj pocepa. Tako valja. Na pragu mladoženji i mladi stavljaju kocke šećera među usne, nek se vole i nek su slatki jedno drugom ko’ šećer…

Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica
Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica

Na kraju 1961. godine što se ticalo sporskog života u Užicu moglo je da se kaže, da je sport doživeo stagnaciju prko svih očekivanja. Fudbaleri su zadržali “status kvo”, ostali na istim pozicijama koje su i ranije imali iako su radili pod za to vreme veoma povoljnim uslovima. Novac se slivao sa svih strana u fudbalske blagajne. Ali su ga i trošili kako su stizali.

Atletičari su se ove 1961. obrukali. Prethodnih godina atletika je bila glavni sport u Užicu. Opravdanje je što se nije imalo para. Od jednog dobrog stvorena su dva loša atleska kluba – jedan u Užicu drugi u Sevojnu. Prvi nije imao para, ali je imao podnošljive rezultate. Drugi je imao para, ali nije imao rezultate.

Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica
Fotografije Ilije Lazića svatova iz okoline Užica

Bokseri su dok su punili “Sokolanu” i izdržavali sami svoj klub, imali su uspeha, čim je dvorana počela da se prazni klub je prestao da postoji. Slično je bilo i sa plivačkim klubom koji je najverovatnije “ubila” hladna Đetinja, mada su se svi nadali da će užički plivači doživeti renesansu iz 1947. godine kada su bili najbolji u Srbiji. Rukometaši iako nisu imali sredstva su osvojili drugo mesto u zapadno – moravskoj ligi. U Vestima je pisalo da klub radi i postiže rezultate zahvaljujući treneru, profesoru Vlajku Kovačeviću. Košarkaši su počeli godinu sa lepim i primamljivim planovima. Novoizabrana uprava eminentnih se hvalila i mnogo planirala da bi na kraju ekipa bez njihovog znanja prešla u sevojnički klub, otputovali u Čačak na jedno takmičenje i to je bilo sve.

Za razliku od košarke, atletike i boksa, dva kluba su razvila široku aktivnost tada u Užicu. To su bili Šahovski klub “Sloboda” i Streljačka družina. Istina imali su prioritet sličan fudbalu prilikom raspodele sredstava. Stoni tenis, odbojka i rvanje nisu dobili prolaz, iako su ti sportovi bili veoma popularni u užičkim srednjim školama.