Плажа је најзад завршена од Међаја уз Јаз, од Текстилног завода (Фротекс) до Железничког моста (старог, испод старог града), уз мост асфалтиране су стазе, завршава се Феријални дом… И тако. док су се обављали завршни радови на плажи, почело је и њено уништавање, тек сређени травњаци и младо растиње је већ подоста уништено. Ваздушним пушкама су разбијани прозори на тек завршеном Феријалном и олуци. Обијани су и упропашћивани чамци за изнајмљивање…
Шушкавац је популаран назив за танак мантил од лаганог, непромочивог материјала која служи да заштити људе од кише. Носио се као највећи модни хит у Југославији шездесетих, у време када су од пластике у земљи прављени само подови у болницама. Шушкавци су шверцовани директно из тадашњег центра светског гламура, пијаце Понте Росо у Трсту. Носили су лети, зими, по киши и сунцу, снегу и врућини, преко одела, преко џемпера, преко кошуље, преко столице. Ипак, најачи утисак се остављао ношалантном ношењу преко руке. Посебно ако у задњем џепу панталона имаш пластични чешаљ да се види дршка. Уз шушкавац је најбоље падала најлон кошуља којој није требало пеглати: крагна је увек била права и није требало гурати фишбајне. Предност беле најлон кошуље је био у томе што се навече гурне мало под туш, а ујутру опет спремна за облачење. То је био врхунски домет науке и технологије са запада. Изношени шушкавци и најлон кошуље нису се бацали, него су били продавани Бугарима, Чесима и Русима по енормним ценама. За једну најлон кошуљу могло се набавити испод руке кило кавјара, а за шушкавац комплет алата за механичарску радњу.
Један од модних одлика ове 1964. године у Ужицу био је “шушкавац”. Сем да заштити од кише имао је и намену: да учини да изгледаш као шмекер/сељак (у зависности од тачке гледишта), ако га носиш када је топло и не пада киша. Колико се сећам, шушкавац се звао и новчаник добростојеће особе. Тако се у Србији зове човек сека перса и аброноша, онај који увек има да вам каже нешто, што је неко рек’о, урадио, или планира да уради.
Данас су модерне разне врсте шушкаве одеће и вађе за издајнике међу гардеробом. Где год кренули, шта год урадили, он ће и на најситнији могући покрет оним одвратним звуком у потпуности открити ваш положај, те се стога препоручује само за спортске активности.
У Сарајевској улици приликом увођења јавне расвете је откривен део строг водовода. Водоводне цеви на овом месту су биле израђене од четинарског дрвета, конструкција је била слична керамичким цевима.
На Златибору и Плитвичким језерима се снимао филм “Златна хорда”. Филм је био сниман од 24. јуна, а снимање је трајало два месеца. Снимљене су две велике битке Џингис Кана са противницима. Џингис Кана је играо Омар Шериф. Учествовало је око 1000 статиста са Златибора и Ужица. Филм је сниман у Копродукцији Авале филма и енглеске компаније Ирвинг Ален. „Златна хорда“ била је монголско-туркијска држава успостављена на територијама данашње Русије, Украјине и Казахстана након распада Монголске империје четрдесетих година 13. века. Монголи су у Русији звани Татарима. Руски кнежеви су плаћали данак Монголима и постајали су заменици канова.
За првих 5 месеци, 1964. године у Ужицу је евидентирано 1000 саобраћајки у којима је погинуло 7, теже повређених је било 15, а лакше 32 лица.
Металопрерада је произвела мали проточни електрични бојлер “Експрес ера”, који је загревао воду за 10 секунди.
Фудбалски клуб “Слобода” је у групи А Српске лиге заузела треће место. Ф.К. „Први партизан“ је у јесењем делу заузео друго место иза Златара. Заједно су тренирали на стадиону „4. септембар“. У пролеће су Ф.К. „Првом партизану“ забрањени тренинзи на стадиону, зато је „Први партизан“ пао на половину табеле подсавезне лиге Чачак.
Ужичка саобраћајна милиција је набавила апарт “Регласкоп”, којим се контролише исправност фарова. Постављени су семафори на раскрсници код Музеја.
Медведи су правили огромне штете сељацима у Мокрој Гори. Тада их је био велики број на Тари. Медведи су били заштићени – “Заштићен ко медвед на Тари”. Судије у ужичком Општинском суду нису признавали штете које су медведи чинили.
У Ужице је дошао Владица Ковачевић, тада прва Партизанова фудбалска звезда. Деца, а и одрасли, нису бирали средства да дођу до свог идола. У Хотелу “Палас” општа гужва. На крају, када се мало Партизанови навијачи разиђоше, келнер Апо му приђе: -„Е сад бих Вас замолоио да и ви мени дате аутограм“, рече пруживши му рачун за пиће који су његови обожаваоци направили.
У просторијама амбуланте у Севојну отворена је прва апотека. До тада Севојничани су за сваку и најобичнију таблету против болова морали да долазе у град.
Ужички Фото-кино клуб снимио је краћи журнал о плажи, Малом и Великом парку, Тргу партизана, радној акцији асфалтирања главне улице. Журнал је приказан на Тргу једне јунске суботње вечери. Сниматељ је био Сретен Видић, а техничку лабараторијску обраду је извршио Бране Мићић.
Туристички савез Србије је доделио награде за најбоље уређене просторе: Основној школи „Нади Матић“, Хотелу “Палас”, Југопетролу за уређење бензинске пумпе, која се налазила на раскрсници Омладинске улице код дрвеног моста који је заменио Александров мост, дигнут у ваздух 1944. године.
