Evo kako je izgledao jedan dan u užičkoj dežurnoj službi Narodne milicije te 1962.
Najviše je bilo onih koji su se predstavljali kao borci ili dete palog borca, tražili pomoć ili da ostvare neka prava. Na stolu je gomila fotografija i dokumenata. Suvonjavi mladić objašnjava da je Ličanin, dete palog borca. Kune se, uverava. Kasnije je utvrđeno da istine nema, ni najmanje.
Dve žene iz jednog podaljeg grada navratile u Užice. Na prvi pogled reklo bi se da su poštene. Ubeđuju policajce o svom poštenju i ispravnosti. Na kraju je utvrđeno da su prevaranti.
U kancelariju ulazi lep mladić. Počinje stidljivo:
– Ja došao… stanovao sam… i dogodilo se.
Priča o ženi koja ga je našla i ponudila mu stan. Nešto kasnije je utvrdio da je došao u kuću gde se preprodaje alkohol, sastaju žene koje se prostituišu. Napustio je stan, a gazdarica ga proganja da plati stan za još jedan mesec, jer je napustio bez otkazivanja. Tražio je pomoć…
Siledžije su bili tada česti gosti u Miliciskoj stanici. Neki R.P. iz sela Rečice, javili su iz ispostave milicije iz Požege, napao je noću 3. marta na kuću jednoga iz istog sela. Polupao prozore, crep, upao unutra, napao čoveka i ženu sa nožem i naneo im povrede, opasan siledžija zključili su milicajci iz Požege… Kažnjavan više puta, zadnji put ga je sudija za prekršaje kaznio sa 120 dana zatvora i ništa nije pomoglo…
I kocka je po rečima milicajaca tada bila veliki problem u Titovom Užicu. Ne samo da su se kockali stariji, već su u kocku uvlačili maloletnike. Tako su podneli prijavu protiv radnika iz Užica koji je naveo nekoliko maloletnika i u jednoj užičkoj kafani im odneo 8.500 dinara. Novac su ukrali od roditelja.
