Мој деда Вићко био је један од најнапреднијих ужичких пекара, а није био само пекар, био је и посластичар. Имао своју посластичарницу “Здрављак” на главној улици… Тада, када је тај занат учио у Ваљеву, звао се “кифлаџијски занат”. Те 1955. напунио сам 2,5 године, баба Мара такође се бавила пецивима, радила је у Гудурићу до пензије, где су по њеном рецепту правили кифле, али и остала пецива. И ове данашње кифле и доста пецива се раде по некадашњим Мариним и Витомировим рецептима. Са дедом сам, кад је лепо време, ишао у Мали Парчић. Деда би преко пута у трафици купио Политику, сео у Парчићу на једну тадашњих веома удобних клупа и читао Политику. У то време у Парчићу су постојала два водоскока, а унутра су пливали украсни разнобојни јапански шарани. Могао сам дуго да их посматрам, као и водоскок на средини округлих базена… Онда се појавио један другарчић, носио је кифлу и почео да ми маше њом, као он има кифлу, а ја немам, и ја му отмем кифлу. Кад је то видео деда, брзо устаде, врати детету кифлу, а мене у наручје па брзо кући, много љут. Како смо ушли у двориште он повика: “Маро унук ти отима деци кифле у Парчићу! Одмах да си испекла кифле да једе док му се смучи!”
Поносан сам на своје деде и бабе шумадинце Животу и Ковиљку, на ере Мару и Витомира. Први су производили жито у плодној Шумадији под Букуљом, а други су производили најбољи хлеб у Ужицу. Да ли има ли нешто племенитије него производити жито и правити хлеб?
Остарио сам, имам година као деда Вићко кад ме водио у Мали парчић. А Мали парчић је за Ужичане као дете. Никад да одрасте. Сместио се у географски центар града, у срце града, да оправда оно да су паркови плућа града. На месту где је данас, 1903. године налазила сточна пијаца окружена зградама Пашићеве кафане и дућана, гимназије, цркве, апотеке, Хотела Златибор, тада првог и јединог у граду, прве штампарије, касније начелства суда… Како је ужичка варош добијала савремени европски изглед, то је идеја о измештању пијаце имала доста присталица, па је већ 1900. године Окружно начелство наредило да се пијаца измести на десну обалу Ђетиње на такозвано Вашериште, касније популарни “Бувљак”. Као и увек у прошлости Ужица је имало оне који су се противили неким новим идејама, па је тек 1903. године “из разлога одржавања чистоће и због интереса по народно здравље”, Сточна пијаца је измештена на нову локацију.
На предлог Ужичког планинског друштва, којим је преседавао гимназијски професор Михаило Живковић, општински одбор је решио да се подигне парк пред гимназијском зградом. Пројектовао га је инжењер Јосиф Шефчек за Планинско друштво. Кад је друштво започело рад изградње Малога парка, избиле су несугласице, јер се неколико трговаца, који су радили око бивше сточне пијаце, жалило „да неће пазарити ако буде парк на томе месту“. Нису желели да схвате да је пијаца измештена, иако је то решено поодавно, а радови су настављени.
Ужичани су прво мислили да поваде камење којим је била покалдрмисана пијаца, које би употребили за поправке калдрме по улицама. Затим су хтели да ту наспу песка и земље и направе неколико лепих фигура. Такав парчић би био урађен да није било несугласица и спора, а онда је рад обустављен. Нешто касније је урађена још једна скица, коју је одобрило Министарство грађевина. И тако су Ужичка општина и Планинско друштво трудом ђака изградили Мали парчић пред Гимназијом. Парчић је завршен 1922. године. Ужичани, они из старих ужичких породица, су га звали и зову га и дан данас „Парчић“. Исте године у Великом парку, на стазама на Забучју су поправљење све стазе. Направљени су павиљони од дрвета, два у Великом парку, а један на Пори.
Било је потребно пуно времена да се некадашњи простор Сточне пијаце оплемени и постане место за изласке и окупљање. У време председника општине Димитрија Вучичевића, Велики парк и Парчић доживљавају прави процват. Уредне цветне леје, уређене стазе између грмова јоргована и магнолија, бокора божура и кринова који су опијали својим мирисом, а крошње липа, кестена и борова својом хладовином мамиле пролазнике да се одморе на клупама постављеним на више места у Парчићу, чиниле су га незаобилазном. Растиње се чувало и неговало. С јесени би се затрпало да се заштити од зиме и мраза, а у пролеће нови расади разног цвећа красиле су његове алеје. За време топлих летњих дана све се то заливало да би Ужичани уживали у тој зелено оази.
Временом је Парчић мењао свој изглед. Више пута је преуређиван, многи који су се питали увек су нешто додавали, али више су му узимали. Мада је мењао изглед, задржао је “оно мало душе”, био је ограђен са 4 капије на ћошковима и још три улаза са стрне. До улице се налазила чесма која је захваљујући председнику општине Балши Говедарици врећена са Трга, где су је били сместили испред Градске кафане. Чесму је подигао опанчарски еснаф својој општини и ту крај ње се седело на гвозденој огради у недељна поподнева или увече све док чедо полицајац не дође да направи ред.
У средини Парчића, ка којој су водиле све стазе, налазио се покривен павиљон као подијум за музичке наступе, а и као заклон од кише. У недељна преподнева упарађени у свечана одела чланови оркестра Дома ЈНА, предвођени својим капелником Славком Бузуровићем, свирали су маршеве и популарну музику на лименим дувачким иструметима на радост буљука окупљене деце и одраслих, који су после концерта одлазили у баште хотела “Палас” или “Златибор”.
Парчић је био место првих састанака и шапутања, место где се некада за време одмора, оног великог, појело нешто за ужину, а данас се попуши цигарета. Ту се правио групни снимак као успомена на школске дане или онај приликом прославе јубилеја. Одрастали су његови посетиоци, али је и Парчић одрастао мада подмлађиван, а врло често и непотребно преуређиван. Ту лепу монолитну ограду су му скинули, па је свако правио стазу где му је драго. Ни заграђивање жицом ни засађивањем ниског растиња није помогло у време великог досељавања са села у Ужице, да се не иде ван стаза. Затим су му у средини изградили од украсног камена лепу фонтану, али су се деца повређивала на оштрим ивицама, па су је улонили. Затим су ископали велику рупу која је требала да буде нова фонтана, па су увидели да то не личи ни на шта, оствљајући средишни простор Парчића у камену без цвећа, са неколико клупа на којима се одмарају случајни пролазници или бабе и деде док им унуци трче около по трви и кидају понеки преостали неугашени цвет. А онда су у Парчићићу од неких буба, јер нико није водио рачуна, нападнути велики борови, па су морали да их посеку. Посадили су плански неко дрвеће, али парчић је почео да личи на очерупану кокош…
У једном моменту прошлости догодила се повећа опасност по Парчић. На сву срећу, остао је ту где су га неимари подигли иако му је претила опасност да се претвори у паркинг простор и по неким плановима и место где би се подигла јавна гаража. То се догађало у време док су на урбанистичкој власти били они који немају осећај за Ужице као родно место. Али захваљујући неким утицајним ужичким политичарима, није се реализовала та глупава идеја која је, на жалост, задесила такав драгуљ каква је била Соколана.
Све мање смо у парковима, некако су нам ближи Златибор и Тара, Парчић скоро да непримећујемо. Нема више ни Деска Гујара да га уређује, па ни Миломира да јури и опомиње децу да не газе траву, чупају цвеће или пењу по дрвећу. Примећивали смо га за нову годину када би му окитили борове осветљавајући га са стотинама сијалица кад нас под снегом или окован ињем подсећа на божићне честитке. Од Великог парка остало је име, а Мали Парчић је само именом мали, велики у нашим сећањима.
