U donjem delu Žitnog pijaca na Glavnoj ulici, kod raskrsnice Megdana, bila je kafana “Car Dušan”. Sala kafane je bila povelika, a pored velikih ulaznih vrata sa jedne i druge strane imala je takođe dva velika prozora. Na jednom je bilo naznačeno da je tu autobusko stajališete za Zlatibor. U nju su, najčešće na ladnu kriglu piva, svraćali tadašnji užički predsednik opštine Dišo Vučičević, podebela ljudeskara i načelnik Kostadinović, brkajlija koji je retko skidao šapku i uniformu. U ovoj kafani su se okupljali ugledne užičke znatlije, sudije, advokati… Tu je postojao i bilijar, prvi nabavljen u Užicu. Jedno vreme je tu radio i najpoznatiji posleratni roštiljdžija, Grujo Grujičić. Kada je bila velika gužva u kafani su radili svi članovi porodice Šmakić. U kafani “Car Dušan” su organizovene zabave, a nije bio redak slučaj da u kafanu svrate i užičke dame. To je najbolje govorilo o njenom “dobrom glasu”.
Ispred nje je bilo polazište “Auto Zlatibora”, autobuske linije koja je išla preko Čajetine na Kraljeve vode. Ovu autobusku liniju su “držali” Savo Radović i Živko “Gulivrn”. Oni su imali dva autobusa i jedan taksi. Savova sestra, zvana Cala Stankara, prodavala je karte. Kafana je u sali imala okrugle stolove sa uvek ispeglanim i uštirkanim belim stoljnacima, a na ulazu ispred osam četvrtastih, baštanskih stolova, koji su se nalazili na lepo popločanom trotoaru, koji je od sunca branila platnena tenda. U Šmakića kafani se pila šljivovica, komovica, vino i pivo točeno iz drvenih burića od 25 litara.
Jedan od dečaka koji su tu služili, Milija Đurović zvani Vlajo, sećao se Sime Terzića i Dragomira Jokanovića koji su tu svraćali: “U to vreme bilo je dosta prosjaka, koji su se okupljali oko Užičke crkve. Simo, iako široke ruke, nije im nikada davao pare, nego ih je odvodio na drvnu pijacu kod stare osnovne škole, i kada su sa magaradi skidani tovari drva, davao bi im po dve cepanice, govoreći: ‘Bolje da vam je ovo nego novac, pa da odmah popijete i odmah tražite.“
Šmakića kafana je bila jedna od najboljih kafana u Užicu u periodu između dva rata, u jednom periodu nikada nije zaključavana, tako da su Mile i Dobro Šmakić posle dve godine rada, 1925. godine, za 230.000 dinara otkupili zgradu od trgovca Jovice Topalovića.
Sećam se, kada sam se sa porodicom zadesio nedeljom, s kraja pedesetih u kafani u Velikom Parku ili praznikom na ručku u “Šumadiji”, moj otac Vlajko je sa poštovanjem ustajao od stola i pozdravljao se sa Dobrom Šmakićem, na daleko poznatim i cenjenim užičkim ugostititeljem. Nakon toga bi za mene stizala malina sa sodom, kojom me Dobro častio.
