Требало би то да буде регистрован бренд ужичкога краја. Од 1969, традицију производње Ужичке клековаче је чувало и неговало предузеће “Инекс-клековача”. Данас је то наставило пекарско предузеће “Сретен Гудурић”. Како је настала у Ужичком крају, сматра се ужичким специјалитетом. Позната је и ББ клековача (Бајнобаштанска).
Клековача се производила и извозила још у 19 веку, била је популарна у целој Србији. За првог произвођача Ужичке клековаче сматра се Тома Наумовић, ужички кафеџија и трговац, који је клековачу продавао најпре у Босни и Београду, а затим у целој Србији. Наумовић је клековачу правио по старом оргиналном рецепту: “Клековачу правити од пролетне клеке. 4кг млевене клеке прелити са 100 килограма меке ракије од 5-8 гради и оставити да остоји 5-8 дана, затим је препећи тј. дестилисати.“
У старом Ужицу су се овим послом бавили Милутин Кремић, Михајло Јелисавчић, Љуба Драгутиновић, Малиша Атанацковић, Радојица Јовановић са Ракијске пијаце, произвођач клековаче и власник куће, где је и данас кафана “Конго”. У продужетку Конга и у дворишту је била пецара. Клековачу је продавао у флашама од 1 литра са сопственом етикетом.
Највеће казане за печење клековаче су имали Бранислав Атанацковић, Вилиман Јовановић и Милутин Кремић. Могли су да произведу 500 литара клековаче на сат.
Иако је било покушаја да се производи вештачка клековача од клекиног уља и алкохола, или излагања сунцу стаклених флаша са ракијом и бобицама клеке у њој, оргиналан Наумовићев начин је опстао. Данас Гудорићева “Ужичка клековача” добија златне медаље на сајмовима:
“Клековача Стерен Гудурић
Боја: златно жута, класична боја ракије из храстовине
Мирис: клека је у овој ракији скроз смирена, добила је мирис лековитих трава, па мирише на сув планински откос, тако да се ова ракија по мирису скроз приближила траварицама. У сваком случају, изузетно пријатно. Мирис борових иглица, то је нота која се осећа код одлежале шљивове препеченице од сорте трновача/јакљанка, јако лепо се уклапа у шумско ливадску атмосферу коју гради ракија. Ту су још мирис сувог пчелињег саћа, не свежег меда, већ управо неке медне сувоће. На крају додир камилице.
Укус: На почетку поново саће па онда благ укус суве шљиве. Ово је јако лепо избалансирана ракија, мирис лепо прати укус, а ништа није прејако и превише изражено. На завршном делу укуса горчина линцуре, тако да ова ракија до самог краја наставља да гради биљни идентитет.
Оцена – Златна – 92 од 100 бодова”
