Kako je Užice sokake zamenilo ulicama

19

Godine 1863, posle velikog požara užički okružni inženjer, Emanuel Šefer (koji je tehniku studirao u Beču i Karlsrueru), uz kasniju pomoć svog čačanskog kolege, Josifa Klinara, napraviće “Regulacioni plan Užica”. Po ovom prvom planu, koji je usvojen 1871.godine, Užice će se razvijati uglavnom duž onih ulica koje se na izlasku iz grada pretvaraju u drumove. Jedan od tih drumova ide na zapad, ka Bajinoj Bašti, a drugi na istok, prema Požegi. Ovaj plan zanemaruje nekadašnje turske delove grada: Poru, Rosulje, Košticu, Gradsku Cigansku malu, koje će prepustiti sirotinji i propadanju. Zapostavlja i najstariji hrišćanski deo grada, Carinu, na kojoj se nalazi crkva sv. Marka. Plan zanemaruje i nekada veoma živu desnu obalu Đetinje, kojoj su mnogobrojni kameni i drveni mostovi davali istu priliku za razvoj kao i levoj. I cvetna Musala, koju je ozarenim perom opisivao Evlija Čelebi je zapostavljena. Tada će na toj zaboravljenoj i zapuštenoj obali ostati samo poneka kuća, dve vodenice, tabana i Konjsko groblje dole gde Rista Tešić uradi Veliki park.

Čitavo Užice 19. veka bilo je u dolini oko puta Požega – Višegrad (ili Bajina Bašta ).

Generalni regulacioni plan Užica iz 23. oktobra 1891. godine
Generalni regulacioni plan Užica iz 23. oktobra 1891. godine

Ovaj pravac, mogao bi da se nazove i paralelnim sa Đetinjom. Pružale su se ulice koje su spajale delove varoši na višim kotama sa onima na nižoj visini oko i preko Uremovca ili Slanuše sa obalom reke. Najvažniji poprečni pravci su se održali do danas, ne napuštajući, većinom, stare trase. Prva najupečatljivija, koju nalazimo na Šeferovom planu, jeste ona koja je vezivala Kasapčića most, preko Megdana, sa Slanušom. Druga, samo delimično prikazana na pomenutom crtežu plana varoši, išla je dolinom Uremovačkog potoka i, prilagođavajući se njegovom toku, bila znatno izlomljenija. Prema proučavanjima, ovakva mreža ulica, iako na prvi pogled ne pokazuje nikakve pravilnosti, ipak spada u posebnu grupu mesta. Varoši slične Užicu, koje su imale razvijenu putnu mrežu – jedan naglašeni putni pravac sa većim brojem poprečnih ulica varoškog značaja bile su Valjevo ili Šabac.

Jedna od prvih razglednica Užica koja prikazuje Užice u 8. deceniji 19. veka gradnje posle regulacionog plana
Jedna od prvih razglednica Užica koja prikazuje Užice u 8. deceniji 19. veka gradnje posle regulacionog plana

Posle požara, radovima na saobraćajnoj mreži Užica, iza 1863, vodilo se manje računa o prilagođavanju ulica terenu, a više o ispravljanju i proširivanju sokaka, pokazale su da Užice zaista pripada linearno razvijenim mestima. Glavna poslovna osovina Lipa – Megdan – Medresa više je puta izlomljena i skoro na svakom spoju sa poprečnim ulicama dobija drugi ugao pravca. U međuprostorima od jedne do druge raskrsnice menja se i njen oblik. Trase između raskršća nikada nisu prave. Poprečni profil je takođe promenljiv, od najšireg u zoni Stare pijace do vrlo uskog kod Medrese.

Užice za vreme austroufarske okupacije 1914.godine
Užice za vreme austroufarske okupacije 1914.godine

Neprekidne smene uskih sokaka i proširenih raskršća ili mesta na kojima ulice izlaze na neku od prirodnih ili funkcionalnih prepreka, važna su odlika ovakvog načina uređivanja varoši. Na Šeferovom planu – crtežu ističu se proširenja na pojedinim raskršćima, takođe jedna od odlika orijentalnog varoškog modela. Uočava se raskršće na Megdanu, zatim i ono na dodiru čaršije sa Đetinjom, ili širi javni otvoren prostor između turskog groblja, Uremovačkog potoka i tadašnje pošte, koja je ležala približno na lokaciji današnjeg Narodnog pozorišta. Pažnju privlači otvoreni prostor tadašnje pijace kod “nove crkve”, prostor formiran od dve manje ravni, približno kvadratne forme, koje su dijagonalno spojene, prostor koji će se sa nešto promenjenim i ispravljenim obodnim linijama sačuvati sve do danas. Ako bismo govorili o javnim prostorima Užica, koji su i danas u funkciji, a koji su bili iz turskog doba, onda bi prvo mesto pripalo upravo dvojnom kvadrat-dijagonalnom trgu ispred crkve Sv. Đorđa. Na ovaj trg slivalo se ukupno osam pravaca i da je najznačajniji bio onaj koji je vodio od Carine i Varoši ka Megdanu, onaj koji poznajemo i danas.

Užice početkom četrdesetih godina 20. veka.
Užice početkom četrdesetih godina 20. veka.

Tako su ulice zamenile sokake, prema dostupnim podacima iz 1914. godine navešću neke od tadašnjih užičkih ulica: Varoš, Varoška pijaca, Studenička, Kralja Milana, Cara Lazara, Knjeginje Natalije, Dobrinjska, Gospodara Jevremova, Jugovića, Kosovska, Slanuška, Strahinjića Bana, Mostarska, Narandžićeva, Donja Čaršija… Za vreme austrougarske okupacije ulice u Užicu nosiće imena u obliku rimskih brojeva, a kuće su bile oblžene araskim brojevima. Ulica br. XXII koja je počinjala kod Malog Zabučja prostirala se i na današnje Jug Bogdanovu, Vidovdansku, Metohisku i Topličku ulicu. Okupator je na taj način izbrisao i podsećanja na nacionalne istorijske ličosti i ostale toponime nacionalne svesti. Tu nacionalnu svest nazivima ulica okuatorska vlast je zamenila bezličnim rimskim brojevima od broja I do broja poslednje ulice u gradu. Okupatorsku numeraciju ulica Užičani su počeli da zamenjuju novim nazivima u posleratnom periodu od 1920. godine a već su svi te nazive koristili od 1929. godine. Godine 1945. Užice je imalo 79. Ulica.