“Kupus u kacu, dete u kuću”

20

Pođimo u staro Užice, godine su tridesete; na Aleksića mostu klinci dežuraju skriveni iza šiblja. Svakodnevno iz Bajine Bašte kamionom užički trgovac Andrija Mirković je dopremao jabuke, orahe, duvan… Kamion pun tereta nije se kretao brzo, pa su klinci potkradali sa karoserije voće i duvan, dok su vozila bila u pokreti. Ipak većina užičke dece nije se bavila ovakvim poslovima. Većina užićkih porodica svoju decu je vaspitavala patrijahalno.

Kafanski mali na esnafskoj čsmi na Žitnom pijacu
Kafanski mali na esnafskoj čsmi na Žitnom pijacu

Već od pet, šest godina deca su obavljala poslove u kući prema svom uzrastu. Kad bi napunili 12 godina svako se morao prihvatiti nečega. Ako dete nije za školu biralo je zanat. Većina kafana je imala svog malog, koji su brisali podove, pazili da kafa ne pokipi, donosili vodu sa česme od ujutru do naveče.

O prvoj izgrađenoj užičkoj stambenoj zgradi “Železničkoj zgradi”, preko puta današnje Jugopetrolove benzinske pumpe, po sećanju Užičanke dr. Ranke Pejović Gajić: “Majka je zahtevala od nas da budemo iskreni i pošteni i da nikad ne kažemo laži, jer je bilo nemoguće nju slagati. Savetovala nas je da je škola veoma važna za nas jer nismo imali nikakvog imanja, a vaspitanje je jedino što nam roditelji mogu dati. Zato smo sve svoje obaveze morali da unapred izvršavamo. Ako bi smo bili u nekoj teškoj situaciji, uvek nam je govorila da može da bude i teže, da ima većih nesreća, da uvek može biti gore od gorega. Imala je običaj da govori u poslovicama i za svaku situaciju imala je neku narodnu poslovicu. Roditelji su mi bili veoma pobožni. Naučili su nas svim srpskim običajima i praznicima. Ja sam veoma srećna što sam imala roditelje koji se nikad nisu raspravljali pred nam.”

Tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka bračni parovi Užicu su imali mnogo više dece nego danas
Tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka bračni parovi Užicu su imali mnogo više dece nego danas

Tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka bračni parovi u Užicu su imali mnogo više dece nego danas. Iako je tada važilo nepisano pravilo “Kupus u kacu, dete u kuću”, većina stanovništva Užica je tada poznavala svu decu. Dete nije moglo da napravi neki nestašluk, a da ne sazna ceo grad, koji je vodio računa o svakom detetu. Svi su uvek bili raspoloženi da opomenu ako se neko dete nije dobro ponašalo. Koliko je na glasu bilo poštenje i moral, pokazuje i postupak moga dede Vitomira koji je mog strica, tada sedmogodišnjeg, Slobodana naterao da vrati dva dinara ne mesto gde ih je našao vraćajući se iz škole, danas “Prve osnovne”, kod radnje fotografa Lazića.

Godine 1926. na predlog ovdašnjeg školskog odbora Kolo spskih sestara moli Velikog župana “da im kod ministra prosvete izdejstvuje postavljanje zabavilje” (dečije zabavište). U istom pismu župan se obaveštava da je Odbor kola srpskih sestara već preduzeo potrebne korake kod Mesnog školskog odbora da se obezbedi jedna učionica sa potrebnim namešajem a da je ostalo takođe, sve spremno kao i da je već upisano 85 dece. Ustupljen je prostor na “Lipi” u osnovnoj školi uz napomenu da će zabavište moći da radi kad se iz zgrade iseli Učiteljska škola (danas O.š. “Dušan Jerković”, tu je do 1941. bila Učiteljska škola)… Da je zabavište zaista poćelo da radi, vidi se iz lista “Zlatibor”, glasila Srpske radikalne stranke, gde se kaže: “Inzcijativom ovdašnjeg Odbora Kola srpskih setara, a na predlog ovdašnjeg školskog odbora u Užicu je osnovano Dečije zabavičte. Ono je 18.III 1926. godine otpočelo sa radom. U zabavištu se nalazi oko stotinu dece”. Uslov da bi se deca upisala je bio da imaju 4 godine.

Užičanin inače prosvetni radnik Milan Karaklajić je svojevremeno zapisao: “Kad se primakne vreme da deca pođu u školu, u prvi razred, okupljana su deca, pre svega talentovana, pa su se sa njima spremale priredbe. Takvo okupljanje se zvalo zabavište, a mislim da je bilo u organizaciji Kola srpskih sestara, i da su sa decom radile neke nastavnice iz Ženske radničke škole. Svako dete prema sposobnostima dobijalo je neku ulogu: neko da recituje, neko da peva a postojalo je nešto kao pozorišni komadi za decu. Ja se sećam da sam, sa još nekoliko dečaka igrao patuljka. Na naše priredbe bi došao ceo grad, a održavane su u Sokolani. Prihod sa tih priredbi bi bio namenjen siromašnoj deci, najčešće školskoj”.

U zabavištu na Lipi
U zabavištu na Lipi

I Užičanin, pisac i akademik Ljuba Simović je svojevremeno pominjao zabavišta: “Iz tog predratnog detinjstva nejasno se sećam Zabavišta. Sećam se Zelene kutije za keks u kojoj sam u zabavište nosio užinu”. Nešto kasnije će reći da su se deca okupljala u Uskokovića kući na Glavnoj ulici na “Lipi”.

Tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka su bračni parovi Užicu su imali mnogo više dece nego danas, nisu bile retke porodice sa po dvanestoro dece, kao Karadarevići… Deca su vreme provodila u igri, ne toliko opterećena u školi. Bezbrižno u u vremenu pred rat a i u toku rata za razliku od svojih zabrinutih i namrgođenih roditelja. Razgovarajući sa “decom” iz tog vremena napravio sam spisak najpoznatijih užičkih ućitelja toga vremena kojih su se sećali sa pijetetom: Milutin i Ljubica Čakarević, Ranko Aleksić, Raco Aleksić, Draga Golubović, Jevrem Čakarević, Andrija Lojanica, Milutin i Zora Tešić, Boža Popović, Mile Vergović i njegova supruga, Milica Kutlašić, Cigićka, čiji je sin posle rata bio filmski režiser… [

Škola Kralja Petra Drugog imala je veliko dvorište i dvojni ulaz saćla se Nadežda Vidojević Babić ćerka poznatoga užičkog bravara Marka Pomrčine: “Moja učiteljica Milica Kutlašić bila je dobra kao mlosrdni anđeo a učiteljica moje sestre Desanke, Cagićka sroga i ljutita kao zmija šarka. Najbolje drugarice u osnovnoj školi su mi bile: Olivera Vasilić, Pinja Penezić, Olga i Pola Kojadinović a drugari Duško Ćizo i njegov brat Mikica, Milan Dulanović Dusa i Pinjin brat Predrag koga su streljali Nemci…”

U Užicu su radile dve osnovne škole “Kralja Patra II” (kasnije “Andrija Đurović), za gradsku decu, i Buarska koja se nalazila preko puta sadašnje stare robne kuće za seosku decu. Pre izgradnje hotela “Pariza” na tom mestu je radila osnovna škola. Učiteljice su u ovoj školi bile Keva Zaharić, Stanija Moljoković, Slavka Bjelić. Za vreme rata zbog razmeštaja okupatorskih trupa deca su išla u školu u Košticu.

Većina starihih Užičana se sećala učitelja Cagića, koji ih je samo grdio zbog nestađluka, “ali nikada nije potegao prut, dok su ostali učitelji mlatili, |đake “kao vola u kupusu”. Pamtili su učitelja Stanimirovića koji je radio po onoj staroj “batina je iz raja izašla” i često tukao nemirne prutom po dlanovima, oni koji su izmicali su dobijali po glavi i turu. Jedan od najpopularnijih predratnih užičkih učitelja bio je Desimir Arsenijević čija kuća se i u 21. Veku nalazi u Kralja Petra Prvog br. 49. Govorili su da je bio “Duša od čoveka”. Ni pedeset godina kasnije nisu mogli da shvate kako ih je tako brzo “osvajao”. Kako su slabi đaci kod njega postajali vrlo dobri. Kad je predavao pravio je pauze i u njih “smeštao” nekave doživljaje, svoje, svojih predaka ili neke koje je pročitao, pa onda nastavljao gde je stao. U jednoj takvoj pauzi ispričao je da je neko iz brojne porodice Franje Josipa, ili baš on, poželeo da ima orla iz ovih krajeva a da se njegov otac javio da mu ga obezbedi. Tako je i bilo, poslao mu ga je a ovaj mu je poslao zlatan sat sa lancem sa svojim likom.

Od školskih praznika-dana nejviše su voleli Vidovdan, zato što se tada završavala školska godina, kada su sva odeljenja išla s učiteljima u užičku crkvu na molitvu.

Srednjoškolcima su otali u sećanju profesori Blaga Jovašević, Rahela Hajn, Marija Smiljanić, Stanija Dragović, koja je zahtevala od devojaka da moraju biti podšišane dva santimetra iznad uha. Dragutin Prljević nije verovao “udžbenicima” pa su “ostajali bez prstiju” hvatajući beleške.

Devojke su u sklopu školse uniforme nosile beretke
Devojke su u sklopu školse uniforme nosile beretke

Bez beretke devojke a bez kačketa, momke na kome je bio broj razreda u škole nisu puštali.

Dečaci i mladići koji su išli u školu su imali posebne kaškete ili šajkače sa oznakama razreda
Dečaci i mladići koji su išli u školu su imali posebne kaškete ili šajkače sa oznakama razreda

Dečaci su leti nosili kratke pantalone, a kad su bili hladniji dani bogatiji pumparice i cipele a ostali ko je šta imao u toku rata – gotovo ništa.

Đaci su između dva svetska rata mogli biti van kuće do 19 časova. Učitelje i profesore su veoma poštovali i plašili ih se. Ko bi bio zapisan da je viđen posle tog vremena, dobijao je smanjenu ocenu iz vladanja i ukor, a bilo je slučajeva isterivanja iz škole, naročito zbog pušenja. Ako bi neki đak pravio izgrede, ispade u odeljenju, razbio staklo na prozoru, ili oštetio školski inventar, on je izbacivan van škole.