Kako je Vudstok uticao na mene i neke Užičane

28

Najznačajniji festival svih vremena, Vudstok (Woodstock) ostavio je neizbrisive tragove, kako u muzici tako i u životu. Postavio je neraskidivu vezu između rokenrola i politike, šaljući poruke slobode, ljubavi i mira. Hipi pokret je progutao svoju decu, ali dobri utisci traju već decenijama. Nastao iz ideje šačice entuzijasta, višestruko je prerastao planirane okvire, uključujući vreme, spisak izvođača, broj posetilaca, klimatske uslove, pa i samo mesto dešavanja. Jedan od mnogih mirnodopskih slogana festivala bio je “udišite vazduh koji nikada nije udisan”. Koncert koji će ući u istoriju počeo je 15. avgusta 1969. godine. Prvi izvođač, Riči Hejvens, morao je da se spusti helikopterom na binu zbog neverovatne gužve koja se napravila.

U vreme festivala sam imao 18 godina, izvadio sam ličnu kartu pasoš. U bašti Gradske kavane sam zapalio svoju prvu javnu cigaretu, čitao politiku, popio kafu i alkoholno piće… Želeo sam da pokažem da sam odrastao a stariji Užičani su me čudno gledali i tužakali kasnije ocu Vlajku.

A na Vudstoku Svi nastupi su zabeleženi na istoimenom filmu iz 1970. godine, u režiji Majkla Vadlija. postojale dve opcije: ili će film biti prodat u milion primeraka, ili će to biti najbolji dokumentarac u slučaju da izbiju neredi. Svi su očekivali nasilje, ali naprotiv, sve je prošlo u potpunom redu. Meštani su se sprijateljili sa publikom, a publika je bila jedinstvena u svojoj različitosti. Na globalnoj političkoj sceni aktuelno je bilo zaoštravanje blokovske podele sveta, hladni rat, trka u naoružanju, Kubanska kriza i Berlinski zid. Još aktuelniji su bili rasplamsavanje rata u Vijetnamu, borba za građanska prava crnaca i seksualna revolucija. Mladi su pokazali svoj bunt protiv rata i društvenih normi. Po prvi put je viđena jedna nova, drugačija generacija .

Za mene i mnoge druge ovaj festival bio udžbenički primer kontrakulture šezdesetih i hipi ere. Hipici su kao pobornici hedonističkog načina života i drugačijih stanja svesti očekivali pobedu svojih ideja i radikalnu promenu sveta ali do nje nikada nije došlo. Posle svega, ostala je dilema da li je to bio početak kraja jedne epohe ili samo iluzija dece cveća. Bila je to utopija o životu večne mladosti, ljubavi i mira. Mi nekadašnji borci protiv rata, pobornici jednakosti i skromnosti i života u komunama utopili smo se vrlo brzo u svakodnevicu. Shvatili smo svu neophodnost trke za materijalnim stvarima, u to vreme veoma negiranim.

Mnogi teoretičari hipi pokreta su se složili da je bitan uzrok njegove brze propasti bilo odsustvo alternativnih ekonomskih modela koji bi mu obezbedili samoodrživost i nezavisnost. Ipak, neki od protagonista nikada nisu prihvatili postojeće obrasce – Dženis Džoplin i Džimi Hendriks ubrzo su preminuli. Na samom festivalu mogao se naslutiti njihov skori odlazak, nisu ustrajali u želji da promene svet ali su živeli po sopstvenim pravilima. A ja sam ih žalio kao najrođenije, tada sam išao u užičku Gimnaziju, za Hendriksom sam nosio crninu pola godine.

Časopis Roling Stoun uvrstio ga je među 50 momenata koji su promenili rokenrol. Bila je to prekretnica u pop kulturi, od subkulture uspeo je da preraste u kontrakulturu. Uvek se može govoriti i o dimenziji naivnosti koju je ovaj događaj nosio u sebi. Ništa se nije na planeti promenilo preko noći, Ostala je slatka iluzija ljudi povezanih ljubavlju prema muzici, mržnjom prema ratu i gnušanjem prema normama građanskog društva. Mi jedna ekipa mladi Užičana tada povezani sa muzikom sa Vustoka smo to ostali do današnjih dana. Kasnije sledbenicima Vudstoka smo se povezali sa mlađim sledbenicima kao što je Miloš Milojević popularno zvani Šomiboj danas vođa užičke rok grupe Hajlenders kojima je muzička osnova muzika sa Vudstgoka. Važe za najbolje srpske izvođače muzike sa Vudstoka.

Na mene je lično Vudstok veoma uticao u kulturnom smislu, ali u u načinu razmišljanja. Oslobodio sam se patrijahalnih stega i čvrsto rešio da upoznam “svet”, krenuo sam stopom prvog juna 1970. Godine tu kod ampi nekadašnje ćirine prugruge na mostu gde e danas Jvna garaža. Zahvaljujući tom hipi brastvu i načelima Vudstoka uspeo sam donekle u svojoj nameri. Za nepuna 3 meseca obišao sam dosta od tadašnje jugoslavije, najviše se zadržao u Dubrovniku, bio u Veneciji išao sve do Firence, obišao Austriju, svrataio u Nemačku i preko Mađarske se vratio kući. Posle sam živeo u Kragujevcu gde sam postao disko džokej, vretio se Užice I zaposlio se u Omladinskom klubu, osnovao porodicu… U suštini I posle 50 godina sam još uvek onaj pobornik Vustoka neuspelog pokušaja da se promeni svet nabolje.

Na fotografijama je poster Vudstoka, Tu sam i ja u svojoj sobi u kući u Omladinskoj 28 pred polazak na put, opraštam se sa drugarima. Rekli su mi da me očekuju nazad za koji dan, slikali me najgorim foto aparatom Smenom 8, i pravili mi rogove Kasnije im je bilo krivo što i oni nisu krenuli samnom. Na trećoj fotografiji u nekoj sam vukojebini iznad Dubrovnika. odmaram se u hladu od stopiranja. Na četvrtoj je poslednja verzija rok grupe Hajlenders.