Kad sam bio mali, moji baba i deda imali su veliko dvorište u kome je bilo dosta drveća. Bio je tu i jedan krivi bagrem idealan da se na njega okači ljuljaška. Tu na toj ljuljaški sam provodio najviše vremena u svom ranom detinjstvu. U vreme pedesetih i šezdesetih godina moga detinjstva nije bilo dvorišta u Užicu u kome je bilo dece da nije imalo ljuljašku. Slično je bilo i sa stabenim zgradama ispred kojih nije bilo parkinga već je to bilo mesto gde gde su bile ljuljaške, klackalice i obavezna šipka za trešenje tepiha koja je u isto vreme služila za razne dečije gimnastičarske veštine. Te ljuljačke su bile jednostavne metalne ili drvene, obično parče daske koje je visilo na lancima ili na konopcu.
U dvorištima privatnih kuća ljuljaške su bile mnogo lepše, šarene, posebno rađene i za najmanju decu slične korpama sedištima kao na ringišpilu iz kojih dete nije moglo da ispadne i povredi se. Te lepe ljuljaške su mogle da se kupe u svakoj bolje snadbevenoj prodavnici gde su se prodavale igračke ili potrebštine za decu.
Sedamdesetih godina tu i tamo najpre u dvorištima vikendica na Zlatiboru pojavile su se ljuljaške od starih automobilskih guma. Za njih je bio potrban samo neki oblik čvrete grane ili grede sa kojih su mogle da vise. Kasnije sam dosta ljuljaški guma video po drveću u oklini Užica. Svako i oni koji nisu previše sigurni u svoje majstorske veštine, ova jednostavna ljuljaška od konopca bila je savršena i bez rizika. Oni kreativniji odlučili da farbaju gumu da joj daju novi život, pretvarajući je iz nečeg starog u nešto novo i zabavno. U to vreme samse bavi fotografijom pa sam gore na Zlatibor napravio dva slajda takvih kreacija onih sklonih umetnosti.
Fotografije: 1,2. Ljuljaške. Foto Stevo Vlajnić 3, 4. Ljuljaške gume onih sklonih umetnosti.
