Како су у то време Ужичани путовали на Златибор, како је Златибор изгледао тог јула 1962. године, описао је новинар М. Милосављевић, а фотографије су мога оца професора Влајка Ковачевића:
– Клизи “Ракета” модерним асфалтним путем, глатким као стакло и извијуганим кроз стење и кањоне као змија. Већ се осећамо туристима. Уживамо у раскоши природе. Пењемо се преко превоја, поред цветних ливада и пашњака на чијем се шареном ћилиму напасају стада оваца и играју весели чобанчићи. и најзад ево нас на Златибору, али не баш правом. Кратак предах у Чајетини користимо за освежење, за мезе од качамака са златиборским кајмаком, сиром и парадајз салатом.
Крећемо. Опет вијугав и гладак пут, пејсажи, и ево нас у срцу Златибора. Пред нама је висораван Палисад и Партизанских вода. На први поглед чини се да на Златибору нема никаквих промена. Млада борова шума која прекрива висораван крије његове чари и лепоте. Кроз шуму извирују лепе камп кућице, виле, хотели…
Угоститељи и управа бањског лечилишта искористили су зиму и предсезону за реновирање објеката, опремање ресторана, уређење паркова, стаза, шеталишта. Постављене су нове природне клупе, од расцепљеног отесаног бора, светиљке поред стаза и шеталишта. Златибор је главну сезону дочекао умивен и препорођен, спреман да прими госте и да им пружи што удобнији одмор.
Језеро је идеално, али ових дана је хладно и непогодно за купање. Свраћамо у симпатични објекат, млечни ресторан са дивном брезовом терасом. Првокласно овчије кисело млеко прија после дуге шетње.
Хоћемо да се разонодимо уз музику. Само педесет метара са леве стране пута налази се ресторан. Из њега скоро у свако доба чује се музика са џубокаса. Унутра је све весело као на забави. Неко лечи живце уз дуге партије карата, неко их пропасти уз буку џубокса. Како коме одговара. Па и кад падне мрак овде многи остају. До касне сате одјекују мелодије са џубокса кроз мирно климатско лечилиште. Горе у објекту бр. 1 трешти музика. Жива музика од четири члана. Црнка од 120 килограма, пева и удара бубњеве. Плавуша, 50 килограма, само пева. Хармоникаш и виолиниста свирају, понекад певају а на смену ударају буњеве. Репертоар: “Елај ми чичо, елај једна банка”, “Цај, цај, цајка”, “Куварица пиле пече”…
Сви овде истичу да је подизање хотела (Палисада) један од најважнијих проблема овога летовалишта. Његова изграња је предвиђена у непосредној близини језера. Он ће поред комфорног и удобног смештаја имати простран ресторан, кафану, кухињу, просторије за забаву и разоноду.
У разбацаним боровим шумама ничу нова насеља, виле и одмаралишта. Свакако је најлепше оно које гради фонд за унапређење туризма Општине Чајетина. Већ је подигнуто двадесет кућа од камена, цигле, а свака има по три комфорне собе са решо кухиње и санитарним уређајима. Нешто даље од овога викенд насеља београдска предузећа “Партизански пут”, “Аутопут” и управа за путеве подигли су своја насеља”
После близу два сата хода стизало се до “Рибнице”. На једном брежуљку те 1962. логоровали су ужички извиђача, њих тридесет. Логор је био лепо уређен, све је блистало. Извиђачи су вежбали сигнализацију са заставицама, везивање чворова, ложење ватре, а на крају обуке су полагали испите. Најискуснији и најстарији извиђачи носили су чин брђанина и звали су се Милан Милошевић, Чарапић, Кукољац, Захарић.
