Na Zlatiboru u mestu Masnica u ataru zlatiborskog sela Jablanica, nalaze se jame rudnika „Magnezit“. Mnogo toga je zaboravljeno u vezi ovog zlatiborskog rudnika koji je svojevremeno bio jedan od važnih za privredni razvoj Zlatiborskog kraja. U priči o zlatiborskom rudniku magnezita vratiću se do samog početka rudnika, pa tako i do moga dede Vitomira.
Moj deda Vitomir V. Kovačević je rođen 1889. u zlatiborskom selu Dobroselici. Po profesiji je bio pekar, ali između dva svetska rata je važio za istaknutog užičkog privrednika. Istraživanjem ruda i minerala počeo je da se bavi odmah kad se vratio iz Balkanskih i Prvog svetskog rata uz svoj pekarsko poslastičarski posao. Imao je parnu pekaru koja je mogla da ispeče do 15.000 komada hleba somuna dnevno, u Kejskoj ulici br 10 (danas Omladinska 28), poslastičarnicu „Zdravljak“ tu gde je danas Uskokovićev prolaz i kisosk preko puta Malog parčića na uglu, preko puta današnjeg bloka „Zlatibor“ koje su imale kolače i luksuzna peciva. Bio je veliki zaljubljenik u rude i minerale. Ulagao je veliki kapital u istraživanje magnezita na Zlatiboru i Tari. Iako po opredeljenju komunista koji je bio odbornik u komunističkoj opštini Petra Ćelovića 1922. formirao je preduzeće za proizvodnju minerala i kopova. Od tog preduzeća nastao je „Magnezit“.
Na sredini dvadesetih godina 20. veka, Vitomir počeo je da se bavi istraživanjima, sa statusom ovlašćenog amatera. Prvi je u užičkom kraju otkrio nalazišta rude bakra, aluminijuma, magnezita, hroma, mermera. Sve je to, sistematizovano i dokumentovano, složeno u jednom sanduku veličine metar sa metar, ostavio užičkoj opštini na čuvanje…
Pedesetih godina prošloga veka na Beloj zemlji prilikom spaljivanja nepotrebne arhive uništeno. U porodici se pričalo da je to vredelo dva miliona predratnih dinara, koliko su mu Englezi nudili da im ustupi dokumentaciju, što je Vitomir patriotski odbio. Za istraživanja je bio angažovao i jednog profesionalnog inžinjera – geologa. Tu je bilo ubeleženo, za svaku “štolnu”, gde je nađena, na čijem imanju, vreme, sastav, sve neophodno. On je otkrio basen belog mermera u Dobroselici, koji je jedno vreme eksplatisan. U Zarožju je otkrio nalazište granita kvaliteta sličnom švedskom, koji smatraju boljim u svetu, sa strukturom sličnom metalu. Osnovao je i zadrugu za rudne i mineralene kopove. Najzaslužniji je za rudnik magnezita na Zlatiboru. U dvorištu kuće u današnjoj Omladinskoj ulici, postojala je šupa u kojoj je držao uzorke rude koje je nalazio u zlatiborskom kraju i u Istočnoj Bosni.
Deda Vitomir je bio je energičan, odlučan čovek, zasigurno najobrozovaniji užički pekar. Bio je komunističkog opredeljenja. Imao je veliku biblioteku, u njoj i knjige socijalitičkih sadržaja. U komunističkoj opštini Petra Ćelovića bio je jedan od odbornika. Kasnije nije hteo da se kao Ćelović opredeli za pripadnost socijalistima, pa je zaglavio u zatvoru, gde je proveo 3 meseca (dokument njegovih sećanja se nalazi u užičkom Narodnom muzeju). Za vreme Drugog svetskog rata te “opasne” knjige je zakopao u sanducima u Buaru, kod Basurovića, pod jednom jabukom, ali su ih radoznali seljaci otkopali i sve “raskupusali”. Vitomir je umro 1958. godine, poslednji kontakt sa rudnikom Magnezita porodica Vitomira Kovačevića je imala 1997. godine kada je Vitomirova ćerka moja tetka Dana otišla u rudnik na Zlatibor i čestitala rudarima jubilej sedamdesetogodišnjice preduzeća.
Te davne 1927. Osnovano je društvo Balkan mineral Developomet u cilju sticanja rudarskih prava u kralevini Jugoslaviji za koncesiju koja je koja sadrži magnezitnu, manganovu i hromnu rudu. Zadobilo je koncesiju za 580 polja, a svako polje obuhvatalo proctor od 100.000 kvadratnih metara 23 jutra, a po polju se plaćalo 12 dinara. Polja su se nalazila u Čajetini, Šljivovici i Semegnjevu.
Okno u Čajetini otvoreno je u januaru 1930. Godine. Dužina ležišta je iznosila 140 m, a kopano je do dubine 22 m. Stručnjaci toga vremena su procenili da se može izvaditi oko 25.000 tona rude. Ovo okno se nalazilo oko jedan kilometer od druma I ruda je prevožena kamionom od 5 tona. Tada su nadležni ovako opisali put: “Drum je prvoklasan i kako se celo vreme spušta do stanice 22 km, to prenos do železničke stanice u Užicu ne može koštati više od 40 dinara”.
O koncesiji u Semegnjevu stručnjak od jedne od navećih istraživačkih firmi u Londonu je proveo šest nedelja istraživanja i procenio da u ovoj koncesiji se ukupno vidi 12.450 tona, a u neposrednoj blizini su se pojavljivale žice magnezita od 50.000 tona- U oknu vrha Srećne doline do Crnog Rzava ovaj stručnjak je pronašao odličnu koncentraciju ove rude u količini od oko 11.000 tona.
Na kraju kada je ova firma svela svoja istraživanja zaključili su da na ove tri koncesije imaju oko 270.250 tona rude koja se vidi i da su naslage izuzetno bogate i da tu postoje “jasni znaci da tu leže milioni tona”.
Dok je trajalo njihovo istraživanje, priroda je išla na ruku da se potocima i ugibanjem zemljišta slučajno otkriju magnezitske žice. Društvo Balkan Mineral Development Co Ltd. Je bilo obezbedilo sebi već odlično tržište za svoj sirovi magnezit, a svaki važniji kupac magnezita u Evropi je znalo za ovo društvo. Za vreme trogodišnjeg rada u Englesku, Nemačku, Švajcarsku I Francusku je isporučilo oko 10.000 tona.
Osam godina kasnije ovo društvo je ponovo ispitivalo nove terene nalazišta magnezita na Zlatiboru u Vigoštu i Mileševcu. Dvoetapni system rada sastojao se od eksplatacije i istraživanja magnezita i hromne rude koja se nalazila u najvećem zamahu rada. Otkrivana su nalazišta sve veća i veća.
U posleratnom periodu počela su veća istraživanja i eksplatacija hromita i magnezita koja su započela 1953. Godine od strane Zadruge mineral i kopova iz tadašnjeg T. Užica, a 1954. godine eksplataciju ovih vrsta ruda je preuzelo Sredsko preduzeće “Jelje iz Čajetine, koje iste godine menja naziv u “Zlatibor”. U toj godini proizvedeno 100.000 tona magnezita. Dve godine kasnije spoile su se dve firme i osnovana nova rudarska organizacija “Magnezit” Eksplatacija od osnivanja “Magnezita” rasla je do 1993. godine.
Ovim rudarskim preduzećem od osnivanja su se 6 puta menjali direktori. Od 1958. Do jula 1959. Godine director je bio Miloš Soldović. Od jula 1959. Pa do maja 1960. Bio je director Josip Prpić, od maja 1960. Do februara 1969. na čelu organizacije je je Božidar Popović, a od februara 1969. godine do 1981. Director je Milić Grdović. Od 1981. Do do aprila 1990. Director je Velibor Ponjavić, posle njega godinu dana sada na mestu “Magnohroma ”Novica Jovanović, a zatim ponovo Ponjavić. Godine 2000 Velibor Ponjavić je postavljen na mesto čajtinskog predsednika opštiine… itd.
